1. Uvek zapamtite: vi ste najbitnija osoba u životu vašeg deteta .

Poznajete ga najbolje od svih. Znate njegove potrebe i način na koji funkcioniše. On se u potpunosti oslanja na vas.Možda neće biti u mogućnost da se izrazi najbolje svom učitelju ili nastavniku i svojim drugarima iz odeljenja kako bi objasnio najbolje svoju situaciju,te će te vi to morati da uradite umesto njega.

2. Nemojte paničiti ako ustanovite da vaše dete ima problem u učenju.

Ovo je početak osmišljavanja najkorisnijih i najboljih vidova pomoći vašem detetu koju ono zaslužuje.Vaše dete će od sada imati posebne mogucnosti za učenje prilagodjene njegovim sposobnostima i u manjim grupama,moguće čak i u individualnom obliku, kako bi naučio neophodne akademske veštine kao i socijalne.Imati ovakvo stanje ne znači osudu.Većina osoba sa problemom u učenju je pronašla način da kompenzuje svoje slabije potencijale svojim jačim stranama bogatstva ličnosti.Mnogo poznatih ličnosti je imalo ovakvih poteškoća,neki od njih su : Albert Ajnštajn,Mocart,Šer…To naravno ne znači da vaše dete treba da bude poput njih,ali sa novim informacionim tehnologijama, posebnim vidovima edukativne i socijalne podrške, zaista imaju velike šanse da se realizuju kao potpune i celovite osobe.

3. Informišite se što ranije o svojim pravima i pravima vašeg deteta.

Prilikom testiranja sposobnosti vašeg deteta možete saznati sve o vašim i pravima vašeg deteta.Nemojte se nikad ustručavati se da se izborite za proširivanje liste tih prava, kao i da se već postojeća ispoštuju.

4. Saznajte sve o osobenosti teškoće vašeg deteta koju ima prilikom učenja.

Postoji onoliko teškoća s učenjem koliko ima i dece, zato je neophodno da shvatite onu koja se tiče vašeg deteta i da se informište što je više moguće o njenim ogranićenjima i mogućnostima da se kompenzuje drugim vidovima moćnih saznajnih sposobnosti koje postoje u svakom detetu.Nakon što se utvrdi precizna procena spsosobnosti i teškoće koja pričinjava problem u učenju,morate krenuti u planiranje najadekvatnijeg programa edukativne i socijalne podrške u razvoju vašeg deteta u timskom radu sa stručnjacima koji su upućeni u ove vidove sistemske i profesionalne podrške (neuropsiholog,defektolog,pedagog…).

5. Pripremite se za susrete sa stručnjacima i postavljajte pitanja.

Sastanci i razgovori sa stručnjacima mogu biti veoma stresni i naporni, ali ako se unapred pripremite mogu biti izvor korisnih saznjanja i sticanja samopouzdanja u cilju obezbedjivanja što je moguće bolje perspektive razvoja vašeg deteta.To što postavljate pitanja ne znači da ste neobrazovani,jako brzo će te uvideti da i oni postavljaju gomilu pitanja koja se tiču vašeg deteta.

6. Trudite se da pročitate i u potpunosti razumete dokumentaciju koju vam uručuju prilikom gore navedenih susreta.

Uvek će biti neke papirologije koju treba potpisati ili pročitati, a tiče se vašeg deteta, zato je neophodno da je dobro razumete.Ako ste dobro upućeni u dokumentaciju bićete uvek potkovani popisom prava i usluga koje vaše dete ima.

7. Budite informisani o pravima i regulativama koje se tiču obrazovanja vašeg deteta.

Možete zatražiti kopiju dokumenata u kome će biti sadržane sve integrativne informacije, a tiču se obrazovanja vašeg deteta i svim posebnim vidovima podrške koje može dobiti tokom školovanja.Pomoć možete zatražiti od defektologa,direktora škole u koje je dete upućeno ili od nekih službenika zaposlenih u ministarstvu obrazovanja usko odredjenih za specijalno obrazovanje.

8. Trudite se da komunicirate sa profesionalcima koji rade sa vašim detetom i radite timski zajedno na što boljoj adaptaciji vašeg deteta na zahteve životne sredine.

Nemojte se ustručavati da inicirate sami sastanak sa nastavnikom ili defektologom,posebno ako se nešto odvija u kućnim uslovima,a što bi moglo biti značajno za rad u školskim i u što bi trebali uputiti profesionalce koji te uvide mogu konstruktivno iskoristiti.

9. Radite sa svojim detetom.

Dete koje ima teškoće prilikom učenja je u konstantnoj potrebi za odobravanjem i negovanjem samopuzdanja za koje ste kao njegov roditelj već utvrdili da je krhko.Tokom dana ono se susreće sa dosta negativnih poruka koje se ticu njegovog postignuća,posebno kad su akademske veštine u pitanju.Ono što možete uraditi je da kod kuće smanjite broj takvih poruka na minimum, a povećate broj pozitivnih što je moguće više,omogućavajući mu da izvršava zadatke za koje ste sigurni da će uspešno realizovati.Na pr. Želite da ono nešto uradi,vi treba da mu omogućite više izbora kako bi ono samo na kraju odlučilo i steklo naviku odlučivanja posebno nagraditi i verbalizovati izbore koji su dobri i korisni za njega.

10.Dozvolite detetu da vam pomogne.

Deca vole da pomažu,posebno onima koje vole i da ih vide srećne i zadovoljne. Dozvoljavajuci im da vam pomognu doživljavaju sebe važnima i neophodnim.To je idealan način da uvidite šta ga posebno interesuje i u čemu je dobar.To uvek pohvalite i podržite.

11.Vodite računa o sebi.

Imati dete koje ima teskoća u učenju je može biti zahtevna i stresna životna okolnost. Iz tog razloga je neophodno da vodite računa o sebi i svom zdravlju kako bi s takvim izazovom izašli na kraj.To takodje može značiti da nadjete podršku u ljudima koji imaju slično životno iskustvo i sa kime možete podeliti iskustva koja oni imaju iza sebe i pomognete njima u onima koja su iza vas, a tek stoje ispred njihovih porodica.

12.Naučite da negujete samopuzdanje.

Nedozvolite da bilo ko na vas ”baca” krivicu za vaše izbore.Možete eventualno objasniti razloge za svoje postupke i odluke,jer vi zaista jedini najbolje poznajete svoje dete.Ono što je još bitno,održavajte takav odnos samopouzdanja i sa svojim detetom,ono mora znati da postoje odredjene granice koje čak ni ono ne sme da prelazi.

I najvažnije pravilo bez kojih ovih 12 ne važi je, da bezuslovno volite dete i ono će kad tad procvetati u tako rodnoj zemlji kao što je roditeljsko srce!

Istrazivaci “UNIVERSITY OF MISSOURI ( MU )” dali novu klasifikaciju autizma.
Dva istrazivaca MU menjaju lice dijagnostike autizma. Judith Miles , profesor na katedri za deciju genetiku , i Nicole Takahashi, naucni saradnik ,razvile su dijagnosticki kriterijum koje ce omoguciti klasifikaciju dece sa autizmom u dve podgrupe:

1. esencijalni autizam
2. kompleksni autizam

“Ovo je prvo razlikovanje koje morate napraviti ako procenjujete dete sa autizmom , ”kaze prof. Miles.” Znajuci da li vase dete ima esencijalni ili kompleksni autizam moze pomoci u tome da obezbedite precizniju prognozu kao i saznanje o riziku javljanja istog stanja u porodicnoj lozi.

Posle petogodisnje studije koja je ukljucivala uzorak od 260 dece sa autizmom,istrazivaci su zakljucili da 30 % populacije sa dijagnozom autizma ima kompleksan vid autizma.Ova deca imaju manji obim glave ili skup od najmanje šest fizickih abnormalnosti,kao sve ostale simptome koja imaju deca sa autizmom poput ostecene socijalne interakcije,teskoce u govoru i tendencijom za repetitivnim oblicima ponasanja.

“Nasli smo da su deca sa kompleksnim autizmom geneticki drugacija” kaze Miles.” Rizik od javljanja iste bolesti kod njihovih sestara I braca je manji, zatim postoji ujednacen odnos broja muskih I zenskih osoba sa autizmom,sto je vrlo indikativno jer obicno u analizama nalazimo da je njihov odnos takav da se radja na jednu devojcicu , cetiri ili pet decaka sa autizmom.Za decu sa esencijalnim autizmom utvrdjeno je da postoji odnos 7: 1 decaka u odnosu na devojcice.

Istrazivaci su takodje zakljucili da deca sa kompleksnim autizmom su sklonija povredama ,nizim vrednostima IQ kao i strukturalnim anomalijama u mozgu nego deca sa esencijalnim autizmom. U daljem nastavku istrazivanja doslo se do saznanja da deca sa esencijalnim autizmom na genetickim testovima jako retko pokazuju pozitivne nalaze na prisustvo hromozomskih anomalija, te da je to svojevrsna usteda kako I za drustvo tako I za roditelje ove dece.

I mozda kao najbitnije za roditelje ovi nalazi ce mozda predociti najrealnija ocekivanja koja oni mogu imati od svoje dece sa dijagnostikovanim stanjem autizma.

Po prvi put, naučnici su koristili gensku terapiju kako bi omogućili rast novih slušnih ćelija kod gluvih zamoraca u čijoj građi uha postoji izvesna bliskost sa građom u ljudi.

Mnogi tipovi trajnog gubitka sluha su nastali usled oštećenja senzornih ćelija za sluh u unutrašnjem uhu. Ako se ova vrsta terapije pokaže uspešna i kod narednih studija, možda će pomoći u problemu gubitka sluha kod ljudi, navode istraživači .

Yehoash Raphael kao jedan od vodećih naučnika zaslužnih za ovo otkrice , koristio je implantaciju gena nazvanih “Atoh1″ i “Math1″ u uho zamoraca, gde su ovi geni tokom embrionalnog razvoja zamoraca, imali funkciju u svojstvu davanja signala za razvoj slušnih ćelija.

Geni su do untrašnjeg uha na mestu gde tačno treba da budu slušne ćelije dospeli implantacijom virusa koji ih, modifikovan, nosio u sebi i pobudio na rast nove slušne ćelije kojih do tada nije bilo na tom mestu.

Od momenta implantacije pa do trenutka kad su zamorci u mogućnosti da čuju, treba oko osam nedelja tj. ovaj perod od dva meseca, možemo smatrati kao neophodan kako bi ove genski tretirane ćelije imale mogućnost za funkcionalni oporavak sposobnosti sluha kod prethodno gluvih zamoraca.

Dr Raphael se nada da će u ne tako dalekoj budućnosti, naučnici usavršiti način koji ce omogućiti implantaciju ovog gena i kod ljudi .

Kako ovo otkriće otvara vrata ka novim mogućnostima tretiranja gluvoće, postoji jak razlog da verujemo kako će sličnost u pristupu tretiranja gluvoće kod ljudi dovesti do isto tako uspešnih rezultata kao i u gore navedenoj
naučnoj studiji.

“Stil učenja ” je koncept kojim se pokušavaju opisati načini kojima ljudi prikupljaju informacije o njihovom okruženju. Ljudi mogu učiti posmatranjem (vizuelno), slušanjem (auditorno) ,ili putem dodira kao i manipulacijom objekta (kinestetičko).

Na primer, gledanjem slikovnice ili čitanje udžbenika obuhvata učenje putem gledanja; slušanje predavanja uživo ili putem snimka zahteva učenje slušanjem; dodirivanjem dugmića na videorekorderu zahteva kinestetičko učenje.

U osnovi ljudi koriste prilikom učenja dva do tri stila. Interesantno je da ljudi mogu proceniti svoja interesovanja i životne stilove, kako bi odredili načine kojima će dolaziti do više informacija o svoj sredini. Ja lako mogu da razumem tekst, ali za razliku od toga veoma mi je teško da slušam taj tekst putem snimka, jer lako izgubim koncentraciju.

Nečiji stil učenja može uticati na to kako se jedna osoba snalazi u obrazovnom ambijentu, posebno u razdoblju od sedmog razreda i tokom čitavog fakultetskog obrazovanja.

Škole obično obuhvataju auditorni način učenja (slušanje predavanja) kao i vizuelni nacin učenja (čitanja teksta). Tako da u slučaju da je učenik slab u bilo jednom od ova dva osnovna načina sticanja saznanja u školskim ustanovama, veoma je verovatno da ce u velikome zavisiti od svoje volje. Koristeći ovu logiku, dolazimo da zaključka da ce učenik koji je slab u oba ova načina učenja imati izvesne teskoce prilikom školovanja. Štavise nečiji stil učenja svakako određuje izbor nečijeg zanimanja ili profesije. Recimo, osobe koje uče putem dodira ili kinestetički tj. upotrebom svojih ruku, obično biraju svoje zanimanje u profesijama kao što su mehaničari, hirurzi ili u umetnosti kao što je vajarstvo. Za razliku od njih oni koji imaju sklonosti ka vizuelnom načinu učenja traže zanimanja gde će biti obuhvaćen vizuelni način obrade informacija, kao što su zanimanja informatičara, umetnika , arhitekte kao i profesije gde se zahteva različita razvrstavanja proizvoda u industriji. U skladu sa ovim ljudi koji uče putem sluha ili auditorno traze svoje zanimanje koje obuhvata auditornu obradu podataka, i to u profesijama poput trgovaca, sudija, muzičara, telefonskih operatera kao uslužiteljskih zanimanja (npr. konobari).

Na osnovu mog iskustva, kao i mojih kolega, autistične osobe su najverovatnije oslonjene na samo jednu vrstu učenja. Posmatrajući jednu osobu možda možemo utvrditi koji stil učenja joj najvise odgovara i koji je primaran. Npr. ako autistično dete voli da gleda slikovnice, televiziju i trudi se da gleda ljude i objekte ona je moguće da mu odgovara vizuelni nacin učenja. Dok autistično dete koje prekomerno priča, ili uživa dok mu drugi ljudi pričaju onda je auditorni stil učenja primaran prilikom sakupljanja informacija iz sredine. i u trećem slučaju, ako autisticno dete uživa u konstantnom rasklapanju stvari , otvaranju i zatvaranju fioka, pritiskanjem dugmića na aparaturama, sve ovo može ukazivati na kinestetički način učenja.

Kad je jednom utvrđen odgovarajući stil učenja, oslonjeni na njemu odgovarajući način predavanja možemo uveliko povećati verovatnoću da će osoba i učiti. Ako edukator nije potpuno siguran koji način učenja najviše odgovara detetu ili uči grupu u kojoj su prisutni razliciti vidovi učenja najbolje bi bilo koristiti sva tri stila zajedno. Npr. ako želimo objasniti pojam želea , to ćemo učiniti tako sto ćemo pokazati pakovanje i činiju (vizualni tip); opisati njegova svojstva kao što su boja ,sastav i primena (auditorni tip) i na samom kraju dati učeniku da dotakne žele i da ga proba.

Jedan čest i očigledan problem kod autističnog deteta je sto stalno trci po učionici i pri tome ne sluša nastavnike. Ovakvo ponašanje može proisteći iz toga sto ovo dete nije tip osobe koja uči slušanjem te joj nastavnikove reci ne mogu privući pažnju. Ako je dete sklono kinestetičkom vidu učenja onda bi nastavnik trebao staviti svoje ruke na ramena deteta i odvesti ga na njegovu stolicu, ili nastavnik sam treba da ode do stolice i pomeri je ka studentu. U slučaju ako dete uči vizuelno, nastavnik treba pokazati detetu stolicu, ili mu pokazati sliku stolice i uputiti ga gestom da sedne.

Predavati u skladu sa stilom učenja koji je odgovarajući za učenika moze ostvariti uticaj iako autistično dete može ili ne propratiti ili obraditi prezentovane informacije. Ovaj pristup, zauzvrat može uticati na detetove školske sposobnosti kao i na njegovo ponašanje. Dakle, veoma je važno da edukatori rano procene koji vid učenja najvise odgovara detetu čim ono zakorači u školski sistem i da prilagode svoje predavačke sposobnosti u skladu sa voljom deteta za učenjem. Primenom ovakvog modaliteta nastave obezbeđujemo velike šanse za uspeh autističnog deteta prilikom školovanja.

AUTOR: Stephen M. Edelson, Ph.D.
Center for the Study of Autism, Salem, Oregon

“Naša studija pruža dokaze, na relativno jednostavnom životinjskom modelu, da promene u aktivnosti jednog gena mogu temeljno izmeniti socijalno ponašanje životinja unutar jedne vrste”, izjavio je za časopis Nature voditelj studije Dr Larry Young sa Medicinskog fakulteta “Emory” u Atlanti.

Da li je pronadjen gen ljubavi?

Naučnici iz “Emory centra”, uradili su istraživanje u kome su su na zanimljivom uzorku pokazali kako samo jedan gen moze uticati na celokupno ponašanje jedinke, što je bacilo novu svetlost na sve poremećaje koji se vezuju za probleme socijalnog ponašanja. Istraživanju su podvrgnute voluharice različitih podvrsta.

Biolozi su tokom izučavanja njihovog načina života utvrdili da postoji jedna ekstremna razlika u ponašanju planinske i poljske voluharice. Ove dve podvrste su 99% slučajeva genetički identične, ali ovaj jedan posto razlike rezultira i značajnom razlikom u socijalnom ponašanju ovih životinja.

Misevi

Tokom izučavanja , poljski miševi su se pokazali kao pravi model odanosti i socijabilnosti, jer mužijak ostaje u dugogodišnjoj vezi sa ženkom i nakon parenja i vrlo agresivno deluje na prisustvo novog mužijaka u blizini svoje ženke.Za razliku od njih planinski miševi se ponašaju promiskuitetno i pokazuju vidljivu samostalnost ,a ženke ostaju veoma kratko sa svojim mladuncima.

Dr Insel i Dr Young su u nastavku istraživanja utvrdili koji je to biološki mehanizam odgovoran za ovakvu ekstremnu razliku u ponašanju ove dve podvrste. ”Krivica” je pala na vrstu peptide tj. hormona sa širokim dijapazonom bioloških funkcija. Kod ženki je to oksitocin (OT), a kod mužijaka je to vazopresin(AVP). Ova dva naučnika su pokazala da se ne radi o količini hormona već o receptorima i načinu na koji se oni distribuiraju u mozgu, što se neposredno odnosi na tu razliku u 1 % genetičkog materijala ovih voluharica, koja utiče na na izbor bilo monogamnog ili promiskuitetnog ponašanja. Pošlo se od toga da tokom čina parenja mužijaka i ženke poljskog miša dolazi do ispuštanja vazopresina koji dalje stimuliše ventralni pallidum, deo prosencephalona (prednji mozak),a konačna reakcija je iskustvo zadovoljstva i prijatnosti. Mužijak na taj način dobija nagradu i sklon je udruživanju sa ženkom u odnos.

Prednji mozak(prosencephalon)

Gen koji nosi ova podvrsta čini da je mozak ovih miševa mnogo receptivniji za hormone vazopresin i monogaman način ponašanja. Ovo je potvrdjeno eksperimentom u kome su naučnici iskoristili virus kao nosioca genetičkog materijala, kako bi ubacili “gen ljubavi” pravo u pallidum mozga miša sa promiskuitetnim ponašanjem..

Miševi su stavljeni u kavez sa ženkama gde su proveli 17 sati. Potom su opet stavljeni zajedno sa poznatim i nepoznatim ženkama. Genski tretirani miševi su pokazali sklonost ka onim koje poznaju, za razliku od onih miševa koji nisu bili genetički izmenjeni i koji nisu pokazivali nikakvo interesovanje za ženke sa kojima su proveli izvesno vreme.

Da li se sve ovo može primeniti i na ljude ?

Dr Young ide dalje u svojim razmišljanjima, pretpostavljajući da neprisustvo vazopresinskih receptora može nositi ključnu ulogu nastanku stanja kao što su autizam, šizofrenija i mnogih drugih bolesti koje su utemeljene na potpunom odsustvu ljudske univerzalne osobine poput potrebe za druželjubivošću i za komunikacijom.

Da li je ovo kraj ili početak svih pitanja vezanih za ljudsko ponašanje kroz socijalnu interakciju? Ostaje vremenu i naučnicima da odluče.