Čak 10 odsto građana Srbije je invalidno. Mnogi žive na margini, zaboravljeni i izolovani.Malo njih uspeva da se izbori sa svojim hendikepom i nađe mesto u društvu. Na njihova osnovna građanska i ljudska prava se često zaboravlja, malo je gradova koji im omogućavaju uključivanje u normalan život, a tek posao… Iza zatvorenih vrata, osobe s teškim telesnim invaliditetom preživljavaju najčešće samo sa članovima porodice. Centar za samostalni život invalida Srbije povezuju njihove zajedničke potrebe i interesi, radeći na promovisanju filozofije samostalnog života. Zato ga osobe s invaliditetom doživljavaju ne samo kao mesto gde se obraćaju za pomoć, već i da bi saopštili svoje želje, koje nekad uspevaju i da se ostvare.

Tako je Julijana Kočiš iz Sombora, rođena s cerebralnom paralizom, najzad dočekala da dođe do kompijutera koji joj je omogućio da se oseća kao građanin sveta. Kaže da joj sad zahvaljujući internetu više ništa što želi da zna nije nedostupno. Julijana ne može da se koristi ni nogama, ni rukama. Jedino glavom. Još kao dete imala je želju da uči i saznaje nove stvari, ali nije mogla da pohađa redovnu školu jer tadašnji obrazovni sistem, a najčešće ni sadašnji, nije pružao mogućnost za to.

- To me nije sprečilo da se obrazujem sama, uz pomoć majke. Tako sam u 22. godini dobila od bake na poklon pisaću mašinu, na kojoj sam, držeći u ustima za to specijalno napravljen plastični štapić, vežbala i savladala daktilografiju. Ali, i pored toga, kao osoba s teškim telesnim invaliditetom nisam imala mnogo mogućnosti za usavršavanje iz oblasti koje su me zanimale. Kad je tehnika uznapredovala, a kompjuteri postali deo naše svakodnevnice, moja jedina želja je bila da ga imam. Drugih nisam ni imala, jer su me prostorne prepreke uvek delile od onoga što se dešavalo u svetu i što je druge ljude činilo srećnim – priča Julijana.

Pre godinu dana majka joj se razbolela i više nije mogla da se stara o njoj, pa je uključena u projekt “Od alternative do standardizacije” Centra za samostalni život invalida Srbije, od koga je dobila personalnog asistenta.

- Od tad je moj život je postao mnogo radosniji i kvalitetniji. Ideja kako do kompjutera potekla je od mog personalnog asistenta. Dogovorile smo se da damo oglas u novinama da, ako neko želi da pokloni kompjuter, mi ćemo ga rado primiti.

Sticajem okolnosti, u “Somborskim oglasima” rade prijatelji moje asistentkinje. Napisali su kratak oglas i mi smo čekale. Kasnije smo saznale da taj oglas nikad nije objavljen, ali je moja želja tim tekstom stigla do njihovih srca i oni su napravili tajni plan. Prošlo je možda mesec dana kad mi je personalna asistentikinja rekla da će kompjuter “doseliti” na moj radni sto. Sve je to izgledalo kao san, zaslugom dva mlada, humana čoveka, koji su želeli da ostanu anonimni – dirnuta je Julijana.

Kad je najzad dobila dugoželjeni kompjuter trebalo je i naučiti kako da na njemu radi. Udruženje za cerebralnu i dečju paralizu iz Sombora omogućilo je Julijani obuku, koju je ona brzo savladala.

- Služim se specijalnim mišem, kojim upravljam bradom, a na tastaturi primenjujem isti sistem kao na pisaćoj mašini. Koristim se elektronskom poštom, dostupne su mi vesti iz celog sveta, kontaktiram s prijateljima, a slušam i muziku. Ponekad pogledam neki zanimljiv CD . Moj život je sad puno sadržajniji i kvalitetniji – zaključila je Julijana.

Toliko malo je trebalo Julijani Kočiš da postane građanin sveta i otvore joj se vidici koji će je, i pored teškog invaliditeta s kojim živi, učiniti srećnom. U ovoj zemlji je mnogo sličnih životnih priča i mnogo je onih koji mogu i žele da pomognu, a Centar za samostalni život invalida Srbije je, preko personalnih asistenata, pravo je mesto za to.

(Izvor: Dnevnik)