Sport i fizičke aktivnosti osoba sa invaliditetom

Rad objavljen u Zborniku radova na 3. Međunarodnom simpozijumu sporta i zdravlja održanom u Tuzli 2010. 
Autori: Lidija Ivanović, Fadilj Eminović, Srećko Potić, Veselin Medenica
Str. 145-151. 

Uvod

Sport i fizička aktivnost uopšte, predstavljaju činioce koji pozitivno utiču na kvalitet života, zdravlje, mentalnu stabilnost, motivaciju i samopouzdanje kako kod osoba tipične populacije, tako i kod osoba sa invaliditetom. Sportske vežbe s obzirom nа delovanjе možemo podeliti na opšte i lokalne. Opšte vežbe imaju za cilj da aktiviraju čitav organizam, da potpomažu očuvanje opšteg stanja zdravlja ili vraćanje iz bolesnog stanja u relativno zdravo stanje. Lokalne vežbe deluju nа određeni deo tela, odnosno grupu mišića. Posebno značenje ima kod poremećaja ili oštećenja pojedinih delova lokomotornog aparata, u traumatologiji, kod sportskih povreda, kod otklanjanja mišićnih kontraktura, kada su prisutne početne ankiloze nekih zglobova.

Korisnost  učestvovanja u sportu i rekreacionim aktivnostima za osobe sa invaliditetom navedena je u literaturi u smislu povećane integracije unutar zajednice, poboljšanja kvaliteta života, većeg osećaja zadovoljstva i blagostanja, razvoja i boljih društvenih veština. Međutim, literatura, takođe, naglašava da prilike za takvo učestvovanje nisu uvek pogodne. Abel (2008) tvrdi da  prava integracija zavisi od mnogih faktora. To uključuje socio-ekonomski status, stepen adaptacije, dostupnost transporta i drugih servisa i pomagala koja olakšavaju učestvovanje.

“Beli papir za sport” Evropske komisije iz 2010. takođe, prihvata Abelov stav da osobama sa invaliditetom sport i dalje ostaje teško dostupan, i kao učesnicima u sportu i kao posmatračima. Dečaci i devojčice sa invaliditetom ne uživaju iste mogućnosti za bavljenje sportom kao njihovi vršnjaci bez invaliditeta, naročito na časovima fizičkog vaspitanja u školi sa njihovim školskim drugovima.  Posledica toga je ne usvajanje navike za bavljenjem sportom u ranim godinama.

Tamo gde postoje primeri učestvovanja  mladih sa invaliditetom u sportu rezultati su uglavnom pozitivni. Sport i razonada su važan deo života svih ljudi kako onih sa invaliditetom tako i onih bez njih. Peterson i Peg (Patterson, Pegg) iznose da slobodno vreme i sportske aktivnosti doprinose kvalitetu života osoba sa invaliditetom, pomažu da njihov život bude podnošljiv, oslobađaju tenzija, doprinose građenju i održavanju veza sa porodicom i prijateljima. MekGil (McGill, 1996) navodi korisnost sporta : “kroz razonodu mi stvaramo jači osećaj o tome ko smo i snažimo naš osećaj pripadnosti” .

Sport pruža i mogućnost učenja, razvoja veština, preuzimanje rizika, smanjuje rizike za pojavu bolesti i pomaže izgradnju i održavanje društvenih odnosa. Neki naučnici tvrde da sport povećava kvalitet života  tako što poboljšava i održava psihičko i psihološko zdravlje i dobrobit  ljudi sa oštećenjima.”

Deklaracija iz Nice (2000) podvlači da :

“sportska aktivnost treba da bude dostupna svakom čoveku i ženi u saglasnosti sa individualnim aspiracijama i mogućnostima. Takođe se navodi da za osobe sa invaliditetom, bavljenje fizičkim i sportskim aktivnostima stvara naročito povoljno otvaranje razvoja individualnih talenata, oporavka, socijalne integracije i solidarnosti i kao takvo treba da bude ohrabreno”.

Iako se iz navedenog vidi koliko su značajne sportske aktivnosti osobama sa invaliditetom, često im je onemogućeno bavljenje bilo kojom vrstom sporta, pa i rekreativnim aktivnostima. Sportovi osoba sa invaliditetom su uglavnom već postojeći sportovi koji su prilagođeni posebnim potrebama ove populacije. Ponekad se koristi i termin prilagođeni sport. Ipak, neki od ovih sportova su jedinstveni i nemaju ekvivalenta u grupaciji opšte poznatih sportskih aktivnosti.

Organizovane sportske aktivnosti za osobe sa invaliditetom se mogu podeliti na tri široke grupe: za osobe sa oštećenjem vida i sluha, za osobe sa motoričkim poremećajima i za osobe sa teškoćama u mentalnom razvoju.  Kod telesnih invalida potrebe za sportskim aktivnostima su izraženije čak  i u odnosu na ostale vrste invaliditeta, jer su oni prirodom svog hendikepa umnogome onemogućeni da samostalno upražnjavaju sve ove aktivnosti dostupne osobama sa mogućnosti hoda .Organizovane sportske aktivnosti za osobe sa fizičkim, odnosno motoričkim poremećajim su se razvile iz rehabilitacionih programa. Posle I Svetskog rata, fizioterapija i sportska medicina zauzimaju važno mesto u rehabilitaciji invalida, pored ortopedije i hirurgije. Nakon II Svetskog rata, kao odgovor na potrebe velikog broja ratnih invalida (vojnih, civilnih), sport postaje ključni deo rehabilitacije, ali i socijalne integracije. Međutim, uloga sporta se menja, on prerasta svoju ulogu u rehabilitaciji, postaje vid rekreacije a zatim i vid takmičenja, odnosno nadmetanja. Sportske igre  činе kompleks fizičkih opterećenja invalida  i utiču nа сео organizam i njegove sisteme srazmemo angažovanju ројеdinih mišića. Rekreativne aktivnosti -potrebno je aktivno se odmarati, tj. organizovati razne aktivnosti u slobodnom vremenu, a to doprinosi osveženju i psihofizičkoj relaksaciji.

Cilj rada

Cilj rada bio je ispitati da li se osobe sa telesnim invaliditetom u našem okruženju bave sportom, u kojoj meri i na koje probleme oni nailaze kada se radi o ovoj vrsti aktivnosti.

Metodogija rada

Za potrebe ovog rada, korišćena je deskriptivna metoda. Ispitanici su intervjuisani. Dobijeni podaci su vrednovani, a nakon toga poređeni dobijeni rezultati sa rezultatima ranijih ispitivanja čime se ostvaruje longitudinalni pristup u deskripciji.

Istraživanjem je obuhvaćeno 77 ispitanika oba pola. Ispitanici muškog pola činili su grupu od 40 osoba, a grupa ženskog pola broji 37 članova. Svi ispitanici su kategorisani kao osobe sa telesnim invaliditetom. Ispitivana grupa je starosti od 22 godine do 65 godina.

Continue reading Sport i fizičke aktivnosti osoba sa invaliditetom

Share

12 korisnih saveta roditeljima dece s problemom u učenju

1. Uvek zapamtite: vi ste najbitnija osoba u životu vašeg deteta .

Poznajete ga najbolje od svih. Znate njegove potrebe i način na koji funkcioniše. On se u potpunosti oslanja na vas.Možda neće biti u mogućnost da se izrazi najbolje svom učitelju ili nastavniku i svojim drugarima iz odeljenja kako bi objasnio najbolje svoju situaciju,te će te vi to morati da uradite umesto njega.

2. Nemojte paničiti ako ustanovite da vaše dete ima problem u učenju.

Ovo je početak osmišljavanja najkorisnijih i najboljih vidova pomoći vašem detetu koju ono zaslužuje.Vaše dete će od sada imati posebne mogucnosti za učenje prilagodjene njegovim sposobnostima i u manjim grupama,moguće čak i u individualnom obliku, kako bi naučio neophodne akademske veštine kao i socijalne.Imati ovakvo stanje ne znači osudu.Većina osoba sa problemom u učenju je pronašla način da kompenzuje svoje slabije potencijale svojim jačim stranama bogatstva ličnosti.Mnogo poznatih ličnosti je imalo ovakvih poteškoća,neki od njih su : Albert Ajnštajn,Mocart,Šer…To naravno ne znači da vaše dete treba da bude poput njih,ali sa novim informacionim tehnologijama, posebnim vidovima edukativne i socijalne podrške, zaista imaju velike šanse da se realizuju kao potpune i celovite osobe.

3. Informišite se što ranije o svojim pravima i pravima vašeg deteta.

Prilikom testiranja sposobnosti vašeg deteta možete saznati sve o vašim i pravima vašeg deteta.Nemojte se nikad ustručavati se da se izborite za proširivanje liste tih prava, kao i da se već postojeća ispoštuju.

4. Saznajte sve o osobenosti teškoće vašeg deteta koju ima prilikom učenja.

Postoji onoliko teškoća s učenjem koliko ima i dece, zato je neophodno da shvatite onu koja se tiče vašeg deteta i da se informište što je više moguće o njenim ogranićenjima i mogućnostima da se kompenzuje drugim vidovima moćnih saznajnih sposobnosti koje postoje u svakom detetu.Nakon što se utvrdi precizna procena spsosobnosti i teškoće koja pričinjava problem u učenju,morate krenuti u planiranje najadekvatnijeg programa edukativne i socijalne podrške u razvoju vašeg deteta u timskom radu sa stručnjacima koji su upućeni u ove vidove sistemske i profesionalne podrške (neuropsiholog,defektolog,pedagog…).

5. Pripremite se za susrete sa stručnjacima i postavljajte pitanja.

Sastanci i razgovori sa stručnjacima mogu biti veoma stresni i naporni, ali ako se unapred pripremite mogu biti izvor korisnih saznjanja i sticanja samopouzdanja u cilju obezbedjivanja što je moguće bolje perspektive razvoja vašeg deteta.To što postavljate pitanja ne znači da ste neobrazovani,jako brzo će te uvideti da i oni postavljaju gomilu pitanja koja se tiču vašeg deteta.

6. Trudite se da pročitate i u potpunosti razumete dokumentaciju koju vam uručuju prilikom gore navedenih susreta.

Uvek će biti neke papirologije koju treba potpisati ili pročitati, a tiče se vašeg deteta, zato je neophodno da je dobro razumete.Ako ste dobro upućeni u dokumentaciju bićete uvek potkovani popisom prava i usluga koje vaše dete ima.

7. Budite informisani o pravima i regulativama koje se tiču obrazovanja vašeg deteta.

Možete zatražiti kopiju dokumenata u kome će biti sadržane sve integrativne informacije, a tiču se obrazovanja vašeg deteta i svim posebnim vidovima podrške koje može dobiti tokom školovanja.Pomoć možete zatražiti od defektologa,direktora škole u koje je dete upućeno ili od nekih službenika zaposlenih u ministarstvu obrazovanja usko odredjenih za specijalno obrazovanje.

8. Trudite se da komunicirate sa profesionalcima koji rade sa vašim detetom i radite timski zajedno na što boljoj adaptaciji vašeg deteta na zahteve životne sredine.

Nemojte se ustručavati da inicirate sami sastanak sa nastavnikom ili defektologom,posebno ako se nešto odvija u kućnim uslovima,a što bi moglo biti značajno za rad u školskim i u što bi trebali uputiti profesionalce koji te uvide mogu konstruktivno iskoristiti.

9. Radite sa svojim detetom.

Dete koje ima teškoće prilikom učenja je u konstantnoj potrebi za odobravanjem i negovanjem samopuzdanja za koje ste kao njegov roditelj već utvrdili da je krhko.Tokom dana ono se susreće sa dosta negativnih poruka koje se ticu njegovog postignuća,posebno kad su akademske veštine u pitanju.Ono što možete uraditi je da kod kuće smanjite broj takvih poruka na minimum, a povećate broj pozitivnih što je moguće više,omogućavajući mu da izvršava zadatke za koje ste sigurni da će uspešno realizovati.Na pr. Želite da ono nešto uradi,vi treba da mu omogućite više izbora kako bi ono samo na kraju odlučilo i steklo naviku odlučivanja posebno nagraditi i verbalizovati izbore koji su dobri i korisni za njega.

10.Dozvolite detetu da vam pomogne.

Deca vole da pomažu,posebno onima koje vole i da ih vide srećne i zadovoljne. Dozvoljavajuci im da vam pomognu doživljavaju sebe važnima i neophodnim.To je idealan način da uvidite šta ga posebno interesuje i u čemu je dobar.To uvek pohvalite i podržite.

11.Vodite računa o sebi.

Imati dete koje ima teskoća u učenju je može biti zahtevna i stresna životna okolnost. Iz tog razloga je neophodno da vodite računa o sebi i svom zdravlju kako bi s takvim izazovom izašli na kraj.To takodje može značiti da nadjete podršku u ljudima koji imaju slično životno iskustvo i sa kime možete podeliti iskustva koja oni imaju iza sebe i pomognete njima u onima koja su iza vas, a tek stoje ispred njihovih porodica.

12.Naučite da negujete samopuzdanje.

Nedozvolite da bilo ko na vas ”baca” krivicu za vaše izbore.Možete eventualno objasniti razloge za svoje postupke i odluke,jer vi zaista jedini najbolje poznajete svoje dete.Ono što je još bitno,održavajte takav odnos samopouzdanja i sa svojim detetom,ono mora znati da postoje odredjene granice koje čak ni ono ne sme da prelazi.

I najvažnije pravilo bez kojih ovih 12 ne važi je, da bezuslovno volite dete i ono će kad tad procvetati u tako rodnoj zemlji kao što je roditeljsko srce!

Share

Velika volja može da pobedi svaki hendikep

Slepa osoba

Autor: Gordana Đukić

Priča o Miladinu Trkulji (48) iz Kozarske Dubice, diplomiranom pravniku i vlasniku preduzeća kožne galanterije ,,Gala“, možda bi bila jedna od uobičajenih priča o starim zanatima da Miladin nije u potpunosti slep. Ovaj majstor za kožnu galanteriju zahvaljujući izraženom osećaju dodira i izuzetnoj orijentaciji u prostoru izrađuje remenje koje krasi odela lovaca.

– Pravo, koje je bilo moja prva ljubav, zamenio sam mašinama. Posle rata sreo sam drugara koji je radio u bivšem travničkom ,,Borcu“. U skromnom prostoru uz jednu mašinu počeli smo da izrađujem kaiševe i novčanike. Podigli smo kredit i izgradili poslovni prostor od 160 kvadrata koji smo i opremili potrebnim mašinama – kaže Trkulja, koji je u biznis s remenjem, lovačkim i ribolovskim priborom ušao vrlo skromno, da bi danas stigao do preduzeća kožne galanterije sa veoma ambicioznim planovima da asortiman prošire kožnim torbama i rokovnicima kojim bi osvojili i inostrano tržište.

U ,,Gali“, koja je svoje mesto izborila kvalitetom proizvoda, danas rade dva stalna i tri sezonska radnika, a sve proizvedeno Trkulja pre izlaska na tržište sam lično ,,pregleda“.

– Čulom dodira bolje vidim no mnogi drugi -priča nam Miladin dok vešto kontroliše lovačko remenje. Miladin pokušava svoja iskustva da prenese na ljude sa hendikepom i ukaže im da se život uprkos svemu može nastaviti i da svaki čovek bez obzira šta ga zadesi ima svoje mesto pod suncem. Trkulja je i predsednik regionalnog Udruženja slepih za Bosansku Dubicu i Kostajnicu. Kaže da u ovom udruženju trenutno ima 108 članova, koji za tuđu negu i pomoć mesečno primaju tek skromne 43 marke, ali ipak ne gubi nadu u bolje sutra i tvrdi da se stanje može i mora popraviti.

(Izvor: Blic)

Share