Bolji sluh pacijenata za 50 odsto

Aparat koji se ušrafljuje u lobanju i prenosi zvuk preko kostiju poboljšava sluh za više od 50 odsto! Na to ukazuju rezultati najnovije velike studije Klinike za bolesti oka i uva u Bostonu.

Slušna pomagala koja se ugrađuju u kost godinama se koriste da bi se popravio sluh pacijenata koji pate od oboljenja spoljašnjeg i srednjeg uva, kao što su tumori, hronične infekcije, kongenitalne anomalije, i drugih problema koji sprečavaju da zvuk dopre do unutrašnjeg uva. Međutim, za razliku od kohlearnih implantata, ovi aparati ne mogu da pomognu gluvim pacijentima čije je unutrašnje uvo sa tri sitne kosti koje omogućavaju sluh oštećeno ili uništeno.

Gluvi pacijenti ponekad koriste kohlearne implantate koji električnim impulsima stimulišu nerv između uva do mozga kako bi povratili sluh. BAHA pomagala mehanički izazivaju vibriranje kosti, a ona time stimuliše zdravo unutrašnje uvo, aktivirajući nervni impuls koji putuje od uva do mozga.

Aparat se ugrađuje jednostavnim hirurškim zahvatom. Nakon anesteziranja hirurzi prave mali rez u obliku slova „u“ i buše rupu dubine 2-3 milimetra u mastoidnoj kosti iza uva. Zatim se mali šraf od titanijuma ubacuje u otvor, a rez zatvara. Tokom sledećih tri do šest meseci kost raste i učvršćuje šraf. Pacijentu preostaje da za šraf zakači mikrofon i procesor zvuka veličine zgloba palca. Kada mikrofon zabeleži zvuk, procesor zvuka proizvodi seriju mehaničkih vibracija koje putuju preko šrafa do mastoidne kosti i, na kraju, do unutrašnjeg uva.

Zamisao da se kost koristi za proizvodnju zvuka možda zvuči neobično, ali najnovija studija pokazuje da je metoda veoma delotvorna. Zvučnu viljušku možete dobro da čujete i kada je samo približite uvu, ali će zvuk biti mnogo jači ako je prislonite uz kost iza uva u koju se ugrađuju i BAHA pomagala.

Aparat može da se skine za vreme spavanja ili tuširanja. Da bi se sprečila infekcija, treba redovno održavati higijenu dela uva oko šrafa. Stručnjaci koji su učestvovali u istraživanju tvrde da se sluh pacijenata nakon implantacije poboljšao za 25-50 odsto.

Sada ostaje da se reši kako da do novog aparata dođu svi oni kojima je on potreban. Operacija košta između 10.000 i 15.000 dolara, pri čemu troškove u nekim zemljama pokriva zdravstveno osiguranje, a u nekim ne.

(Izvor: Blic)

Share

Po internetu s mišem na bradi

Čak 10 odsto građana Srbije je invalidno. Mnogi žive na margini, zaboravljeni i izolovani.Malo njih uspeva da se izbori sa svojim hendikepom i nađe mesto u društvu. Na njihova osnovna građanska i ljudska prava se često zaboravlja, malo je gradova koji im omogućavaju uključivanje u normalan život, a tek posao… Iza zatvorenih vrata, osobe s teškim telesnim invaliditetom preživljavaju najčešće samo sa članovima porodice. Centar za samostalni život invalida Srbije povezuju njihove zajedničke potrebe i interesi, radeći na promovisanju filozofije samostalnog života. Zato ga osobe s invaliditetom doživljavaju ne samo kao mesto gde se obraćaju za pomoć, već i da bi saopštili svoje želje, koje nekad uspevaju i da se ostvare.

Tako je Julijana Kočiš iz Sombora, rođena s cerebralnom paralizom, najzad dočekala da dođe do kompijutera koji joj je omogućio da se oseća kao građanin sveta. Kaže da joj sad zahvaljujući internetu više ništa što želi da zna nije nedostupno. Julijana ne može da se koristi ni nogama, ni rukama. Jedino glavom. Još kao dete imala je želju da uči i saznaje nove stvari, ali nije mogla da pohađa redovnu školu jer tadašnji obrazovni sistem, a najčešće ni sadašnji, nije pružao mogućnost za to.

– To me nije sprečilo da se obrazujem sama, uz pomoć majke. Tako sam u 22. godini dobila od bake na poklon pisaću mašinu, na kojoj sam, držeći u ustima za to specijalno napravljen plastični štapić, vežbala i savladala daktilografiju. Ali, i pored toga, kao osoba s teškim telesnim invaliditetom nisam imala mnogo mogućnosti za usavršavanje iz oblasti koje su me zanimale. Kad je tehnika uznapredovala, a kompjuteri postali deo naše svakodnevnice, moja jedina želja je bila da ga imam. Drugih nisam ni imala, jer su me prostorne prepreke uvek delile od onoga što se dešavalo u svetu i što je druge ljude činilo srećnim – priča Julijana.

Pre godinu dana majka joj se razbolela i više nije mogla da se stara o njoj, pa je uključena u projekt “Od alternative do standardizacije” Centra za samostalni život invalida Srbije, od koga je dobila personalnog asistenta.

– Od tad je moj život je postao mnogo radosniji i kvalitetniji. Ideja kako do kompjutera potekla je od mog personalnog asistenta. Dogovorile smo se da damo oglas u novinama da, ako neko želi da pokloni kompjuter, mi ćemo ga rado primiti.

Sticajem okolnosti, u “Somborskim oglasima” rade prijatelji moje asistentkinje. Napisali su kratak oglas i mi smo čekale. Kasnije smo saznale da taj oglas nikad nije objavljen, ali je moja želja tim tekstom stigla do njihovih srca i oni su napravili tajni plan. Prošlo je možda mesec dana kad mi je personalna asistentikinja rekla da će kompjuter “doseliti” na moj radni sto. Sve je to izgledalo kao san, zaslugom dva mlada, humana čoveka, koji su želeli da ostanu anonimni – dirnuta je Julijana.

Kad je najzad dobila dugoželjeni kompjuter trebalo je i naučiti kako da na njemu radi. Udruženje za cerebralnu i dečju paralizu iz Sombora omogućilo je Julijani obuku, koju je ona brzo savladala.

– Služim se specijalnim mišem, kojim upravljam bradom, a na tastaturi primenjujem isti sistem kao na pisaćoj mašini. Koristim se elektronskom poštom, dostupne su mi vesti iz celog sveta, kontaktiram s prijateljima, a slušam i muziku. Ponekad pogledam neki zanimljiv CD . Moj život je sad puno sadržajniji i kvalitetniji – zaključila je Julijana.

Toliko malo je trebalo Julijani Kočiš da postane građanin sveta i otvore joj se vidici koji će je, i pored teškog invaliditeta s kojim živi, učiniti srećnom. U ovoj zemlji je mnogo sličnih životnih priča i mnogo je onih koji mogu i žele da pomognu, a Centar za samostalni život invalida Srbije je, preko personalnih asistenata, pravo je mesto za to.

(Izvor: Dnevnik)

Share