Author Topic: Montesori metod  (Read 4343 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

ivona

  • Guest
Montesori metod
« on: March 29, 2006, 09:29:08 AM »


ups izvinjavam se za onu flekaju :oops:  ,ali ovaj èlanak mi je ostavila draga bakuta jer zna da volim da èitam ovakve textove ,a zaista je sjajan pa sam htela da ga i vi proèitate!

sand

  • Guest
Montesori metod
« Reply #1 on: March 29, 2006, 12:07:38 PM »
"Cilj obrazovanja deteta u ranom detinjstvu ne bi trebalo da bude zatrpavanje dece èinjenicama iz unapred odredjenog programa uèenja, nego da se probudi i neguje detetova prirodna želja za uèenjem."
Maria Montessori

  "Okrenimo se detetu kao svetioniku naše buduænosti"  
Maria Montessori

ivona

  • Guest
Montesori metod
« Reply #2 on: April 16, 2006, 02:36:29 PM »
Osnovne karakteristike

Dr. Maria Montessori ( 1870.- 1952. ) je razvila vlastitu metodu rada s djecom koja se bazira na vlastitom originalnom materijalu ( sredstva i pomagala )  i vlastitoj koncepciji usklaðenoj s karakteristikama rasta i razvoja djece u pojedinoj dobi. Ta metoda je maksimalno orijentirana na dijete kao centar pažnje. Vodeæi raèuna o starosti djece i njihovim psihomotorièkim karakteristikama ( senzitivni periodi ) posebno se razvijaju djeèja samostalnost, samoinicijativnost, neovisnost, urednost, ljubaznost, komunikacija, aktivnost, toènost, preciznost, odgovornost, mašta i druge karakteristike koje imaju bitan znaèaj za razvoj djeteta. Poseban akcent je na slobodnom izboru materijala za rad i slobodnom radu na bazi maksimalne motivacije, koncentracije i kreativnosti. Prema naèelu pripremljene i ureðene okoline svaki materijal ima svoje odgovarajuæe mjesto u prostoriji i ormaru, te se poslije rada s materijalom isti pospremi na svoje mjesto prije nego se uzme drugi materijal. Tu dolazi do interakcije vanjske i unutrašnje urednosti. Model omoguæava maksimalnu individualizaciju rada ( dijete najèešæe samo sebi dozira rad u skladu sa sposobnostima ) ili rad u malim grupama. Montessori materijal omoguæava da djeca veæ u predškolskom periodu operiraju s velikim brojevima kokje smisleno upotrebljavaju u raèunskim operacijama, operiraju jeziènim pravilima te razvijaju psihomotorièke funkcije na višoj razini, što redovni klasièni sustav postiže tek u osnovnoj školi. Materijal omoguæava logièno, konstruktivno i pojednostavljeno shvaæanje pojava, dogaðaja i promjena oko sebe.

ivona

  • Guest
Montesori metod
« Reply #3 on: April 28, 2006, 10:59:01 PM »
Znanstvena utemeljenost Montessori metode

Od samog poèetka rada prve "djeèje škole" Maria Montessori je znanstvenim istraživanjima i promatranjima pratila odgoj i obrazovanje svojih štiæenika, postavivši time novi smjer u pedagogiji.
Na poèetku 20. stoljeæa govorilo se o "znanstvenoj pedagogiji" ( scientific education, scientific pedagogy ) kao znanosti koja prouèava dijete, a temelji se na eksperimentalnoj psihologiji. Obrazovne institucije, javne i privatne, nisu bile dotaknute tim spoznajama, niti su struènjaci angažirani u znanstvenopedagogijskim istraživanjima uèinili bilo što da uklone nedostatke na koje su upozoravali rezultati njihovih istraživanja.
Metodologiji znanstvene pedagogije Maria Montessori suprotstavila je svoju tzv. "objektivnu pedagogiju". Uporište Montessori instrumentarija je objektivno promatranje na kojem temelji svoja znanstvena istraživanja odgoja i obrazovanja štiæenika Casa dei bambini. Nova teorija rezultirala je promjenama u postojeæij praksi. Zadani cilj bio je transformacija škole kao odgojno obrazovne institucije. Uèenici te zadane škole bili bi pod izravnim utjecajem novih znanstvenih spoznaja, inspirirani drugaèijim naèinom života i rada.
Istinska znanost prema Marii Montessori ima za cilj pronalaženje rješenja postojeæih problema, a ne puko naglašavanje postojeæih, neovisno o tome odnose li se oni na dio obrazovnog sistema ili na obrazovanje kao cjelinu.
Djeèja psihologija nije u poziciji da istražuje i definira prirodne karakteristike djeteta, kao ni prateæe zakonitosti koje utjeèu na dijete. Montessori ne smatra validnim rezultate dobivene njihovim istraživanjima u neprirodnim uvjetima formalne škole, gdje su uèenici primorani da prihvate stav dosade i samoobrane umjesto da ih se potièe na samoizražavanje i usmjeravanje prirodno im uroðene energije. Prihvaæa Wundtovo uèenje o redukciji svih eksperimentalnih metoda psihologijskog istraživanja u jednu jedinu metodu, a ta je pažljivo, sistematsko i praæeno promatranje.

sand

  • Guest
Montesori metod
« Reply #4 on: May 02, 2006, 04:19:39 PM »
Montessori metoda
 
Cilj svakog sistema obrazovanja ne bi trebalo da bude usvajanje cinjenica od strane deteta, vec podsticanje i negovanje njegove prirodne zelje za ucenjem. Jedna istinski obrazovana individua nastavlja ucenje dugo posle godina provedenih u skoli, zato sto je motivisana svojom unutrasnjom radoznaloscu i ljubavlju za znanjem. Ova unutrasnja motivacija formira se u prvim godinama zivota i to je polazna osnova metode Dr.M.Montessori.

Vec poznat i priznat u svetu, ovaj metod rada sa predskolskom decom (uzrast od 3 do 6 godina) kod nas je relativno nepoznat. Ime dolazi od imena Dr.Maria Montessori (1870-1952), italijanskog lekara, koja je metod formulisala na osnovu visegodisnjeg iskustva u radu sa decom. Metod je prihvacen gotovo u celom svetu, osavremenjen je i prilagodjen danasnjim uslovima zivota.

Dr.Montessori je napisala o obrazovanju: "Najvazniji period zivota nije period studiranja, vec period od rodjenja do seste godine. Jer to je period kada se formira inteligencija, najvaznije covekovo orudje. I ne samo njegova inteligencija, nego i celina njegovih psihickih snaga... Ne postoji period u zivotu deteta kada mu je vise potrebna inteligentna pomoc, a svaka prepreka koja sputava njegov kreativan rad ce umanjiti njegove sanse u dostizanju perfekcije."

Decji mozak u uzrastu od 3-6 se moze uporediti sa "sundjerom" koji apsorbuje iz svog okruzenja, a da pri tome sam biva oblikovan utiscima koji su mu na raspolaganju. Usvajanje informacija na ovaj nacin predstavlja prirodnu i vrlo prijatnu aktivnost za dete koje ukljucuje sva svoja cula da bi istrazivalo sredinu u kojoj odrasta. Stoga se u Montessori skoli ova osobina dece naglasava tako sto se obogacuje njihovo okruzenje specijalnim materijalima koji mu omogucavaju da usvoji bazicna znanja (kao sto su citanje, pisanje, racunanje) na isti prirodan nacin na koji dete uci da hoda ili prica. Sva ova dostignuca se desavaju upravo u periodima kada je dete spremno i zainteresovano da ih usvoji.

U jednoj Montessori skoli ovoj filozofiji se pristupa na dva nacina:
•   prvo, dozvoljavajuci detetu da okusa zadovoljstvo ucenja sopstvenim izborom vrste posla kojim ce se baviti (a ne da na to bude primorano);
•   drugo, pomazuci mu da usavrsi svoja sopstvena prirodna sredstva za ucenje, tako da ona budu na svom maksimumu u buducim situacijama gde ucenje bude potrebno.

U Montessori skoli se u ovu svrhu koriste specijalni materijali, koji imaju dve gore navedene dugorocne funkcije, a pored toga pruzaju detetu odredjenu specificnu informaciju u neposrednom radu sa njima.
Da bi dete ucilo neophodna je koncentarcija. Najbolji nacin da se ona izgradi je taj da se decija paznja fiksira na odredjeni rad koji ono izvodi koristeci sopstvene ruke. Zato Montessori materijal pruza deci mogucnost da maksimalno koriste ruke u procesu ucenja. Uz ovo, detetu je omoguceno da slobodno bira svoju aktivnost koja ce odgovarati njegovom licnom stepenu (stadijumu) interesovanja i senzitivnom periodu.

Deca u Montessori skoli uce kroz rad sa specijalnim materijalima u udobnim i deci prilagodjenim uslovima. Montessori ucionica je organizovana tako da decu privlaci da istrazuju, biraju, probaju a da pri tome razvijaju svoje prirodne sklonosti. Postizanje uspeha u radu kod njih razvija sigurnost u sebe (samopouzdanje). Pravilno koriscenje materijala i neminovnost deobe materijala sa ostalom decom, razvija kod njih samodisciplinu i osecaj pripadnosti zajednici.

sand

  • Guest
Montesori metod
« Reply #5 on: May 02, 2006, 04:20:34 PM »
Montessori materijali
 
Montessori materijali se dele u tri osnovne grupe i to:

Prakticni,
koji su za pocetne aktivnosti uzrasta 3-4 godine. U ovu grupu spadaju predmeti iz svakodnevnog zivota kao sto su dugmici, cetke, posude i materijali kao sto su voda, brasno, pirinac itd. Ove aktivnosti znatno doprinose koordinaciji, razvijanju koncentracije, paznje za detalje i sticanju dobrih radnih navika.

Senzorski,
za sve uzraste. Ovi materjali uticu na izostravanje cula koja su kod dece u ovom uzrastu veoma koriscena. Svaki materijal iz grupe senzorskih materijala ukazuje na neki od kvaliteta kao sto su boja, tezina, oblik, tekstura, velicina, zvuk, miris itd.

Akademski,
koji ceka da se kod deteta probudi odgovarajuci interes za teme kao sto su citanje, pisanje, matematika, geografija, botanika, zoologija, istorija, umetnost itd.

Osim ovih materijala, deci se pruza mogucnost da kroz decije pesme udju u svet muzike. Velika paznja se pridaje pokretu i fizickom vaspitanju. Po zelji, deci se moze omoguciti da uce i neki strani jezik.

U Montessori skoli se radi sa decom razlicith uzrasta u isto vreme i posto svako dete individualno radi sa odredjenim materijalima, ne postoji takmicarska atmosfera niti se ona na bilo koji nacin kod dece podstice. Deca u predskolskom uzrastu sazrevaju razlicitim brzinama, tako da im je omoguceno da prelaze sa jednog na drugi matrerijal kada im je za to vreme.

Dr.Montessori je napisala: "Istina je, mi ne mozemo napraviti genija. Mi mozemo jedino pruziti svakom detetu sansu da ispuni svoje potencijalne mogucnosti i postane nezavisna, sigurna i izbalansirana individua."

sand

  • Guest
Montesori metod
« Reply #6 on: May 02, 2006, 04:21:59 PM »
Mnoge aktivnosti kojima se mala deca bave odraslima izgledaju besmislene. Osim toga, deca znaju da ih ponavljaju nebrojeno puta. Medjutim, koncentracija sa kojom deca obavljaju ove "poslove" i potpuna apsorbovanost poslom, ukazuju na to da im je ovakav posao vrlo vazan. Uloga odraslih u takvim trenucima je da se povuku i ne prekidaju ove spontane aktivnosti jer upravo one potpomazu neku detetovu funkciju koja je trenutno u razvoju. Ubrzo posto funkcija dostigne maksimum svoje razvijenosti, dete napusta svoju dotadasnju aktivnost i pronalazi sledecu koja opet odgovara nekoj novoj funkciji. Dakle, ove aktivnosti su "spoljasnja manifestacija nastupajuce kognitivne sposobnosti" i vrlo su bitne za dete. U Montessori skolama postoji niz aktivnosti dostupnih deci i prilagodjenih detetovom uzrastu koje ono moze izvoditi nesmetano dok ih ne savlada (primer su vezbe i aktivnosti iz prakticnog zivota kao sto su presipanje, ciscenje, slaganje, nizanje itd.). I dok je odraslima bitan krajnji cilj neke aktivnosti, za dete je mnogo bitnija sama aktivnost, tj. nacin na koji se ona izvodi. Ova potreba je takodje obezbedjena u Montessori skolama, gde Montessori nastavnik demonstrira aktivnost detetu pre nego sto je dete samo izvede. Znaci, unutrasnji poriv deteta da nesto uradi se postuje, a izbor vrste posla kojim ce se baviti ostavlja se samom detetu. Ovaj slobodan izbor posla je jedan od osnovnih i prvobitno samo Montessori princip koji suocava dete sa alternativom i pomaze mu da postane nezavisno. Ovaj Montessori princip je u direktnoj suprotnosti sa klasicnim pristupom gde se jedna vrsta aktivnosti namece celoj grupi.
Montessori nastavnik je tu da posmatra decu i raportira svoje opservacije. Na ovaj nacin se ponasanje deteta moze studirati u kontekstu razvoja njegove celokupne licnosti.
Svima je ocigledno koliko dete zavisi od odraslih, ali je manje ocigledno koliko odrasli zavise od dece u ovom nasem uzurbanom svetu u cijem centru su odrasli. M.Montessori smatra da je zanemarivanje dece tragicna greska koja je uzrok mnogim nesrecama odraslih, pohlepi, samo-destrukciji. Ako bi se paznja odraslih usmerila na razvoj potencijala ljudske licnosti dok je ona u fazi izgradnje (dakle u detinjstvu), mnoge svetske probleme, od kojih su najurgentniji oni koji se ticu mira i zivota u zajednici, postalo bi moguce resiti. Bazirajuci svoju filosofiju na ogromnom iskustvu u radu sa decom, kao i na izvrsnoj intuiciji, nadovezujuci se na radove Rusoa, Pestalocija zatim Pijazea i drugih, M.Montessori predlaze jedan (relativno) nov vid edukacije koji za krajni cilj ima poboljsanje sveta u kome zivimo.
Ona smatra da dete poseduje urodjenu motivaciju za sopstvenim samoizgradjivanjem. Njegov krajnji cilj je potpuno ispunjenje sopstvenih prirodnih potencijala. Detetovo psihicko i fizicko zdravlje ce bukvalno zavisiti od ovih upornih pokusaja da postane ono sto jeste (da izgradi sopstvenu licnost). Ova samokonstrukcija deteta se objasnjava posedovanjem urodjene seme za psihicki razvoj. Ovo M.Montessori naziva "spiritualni embrio", analogno fizickom embrionu; onako kako oplodjena jajna celija sadrzi plan za fizicki razvoj deteta, tako isto postoji i predodredjen plan za psihicki razvoj deteta, koji se na rodjenju ne vidi. Ova urodjena sema se ispunjava samo kroz proces razvoja za koji su neophodna dva uslova: (1) integralan odnos deteta sa okruzenjem - ljudima i stvarima i (2) sloboda. Pun razvoj detetovih urodjenih potencijala zavisi dakle od ova dva uslova pri cemu su psihicki i fizicki razvoj deteta nerazdvojivi, tj dete se posmatra kao jedinsvo ova dva. M.Montessori tvrdi da se pun mentalni razvoj ne moze odigrati bez fizicke aktivnosti.
Za razliku od savremenog shvatanja samokonstrukcije koja za cilj ima samorealizaciju ili samoperfekciju pojedinca, M.Montessori smatra da pruzanje uslova detetu da ispuni svoje prirodne potencijale sluzi na dobrobit covecanstvu isto kao i licnoj, pojedinacnoj sreci tog deteta i od njega nastalog odraslog coveka. Detetov psihicki razvoj, prema M.Montessori, ne desava se slucajno, vec prema odredjenom "dizajnu", tj. dete poseduje specijalne kreativne senzitivnosti, koje mu pomazu da ispuni ovaj svoj prirodni zadatak. Dakle, ceo detetov psihicki zivot zavisi od budjenja (u pravo vreme) ovih senzitivnosti, kroz kontakt sa okruzenjem, gde dete razvija sopstvenu moc da reaguje na zivot oko sebe i postize tako bitnu samostalnost kroz niz uzastopnih "pokoravanja" svoje kompleksne sredine.
Ove specijalne senzitivnosti postoje samo u detinjstvu i to do seste godine. M.Montessori je identifikovala u tom periodu dve unutrasnje detetove pojave koje pomazu ovaj detetov razvoj, a to su
•   a) senzitivni periodi
•   b)"mozak koji apsorbuje"
Senzitivni periodi su namenski vremenski intervali u detetovom zivotu kada je ono apsorbovano jednom karakteristikom iz svog okruzenja sa izuzimanjem ostalih. Oni se kod deteta manifestuju kao "intenzivan interes za ponavljanjem odredjene akcije, bez ociglednog razloga, sve dok se, zbog ovih ponavljanja, potpuno nova funkcija ne pojavi eksplozivnom snagom".

sand

  • Guest
Montesori metod
« Reply #7 on: May 02, 2006, 04:22:28 PM »
Ono sto dete nagoni na ovaj kontakt sa svojom neposrednom okolinom je njegova unutrasnja ljubav prema okruzenju. Ova ljubav ne spada u emocije, nego je tipicno intelektualna i spiritualna zelja. Ako je dete spreceno da u odredjenom senzitivnom periodu sledi svoj interes (tj. ispunjava svoju zelju za odredjenom aktivnoscu), ove senzitivnosti se gube i detetova zaintersovanost za odredjeno polje se gubi sa disturbirajucim efektom na njegov psihicki zivot i zrelost. Dakle, cim se odredjeni senzitivni period pojavi, razvoj deteta se ne sme prepustiti slucaju, vec se detetu mora asistirati. M.Montessori razlikuje senzitivne periode u detetovom zivotu vezane za:
1.   red (poredak stvari) u okruzenju
2.   upotrebu ruke (prstiju) i jezika (culo ukusa)
3.   razvoj hodanja
4.   fascinaciju malim objektima i detaljima
5.   socijalni interes.
1.   Zelja za redom (poretkom stvari) u okruzenju javlja se u prvoj godini, cak u prvim mesecima zivota i nastavlja se kroz drugu godinu. Ovde je potrebno napraviti razliku izmedju zadovoljstva koje odraslima pruza "svaka stvar na svom mestu" i detetove ljubavi prema okruzenju koje bi dakle trebalo da bude precizno i tacno odredjeno jer jedino u takvoj sredini dete moze da kategorise svoje opazaje i izgradi unutrasnju platformu sa koje dela u spoljasnjem svetu. To dakle nisu "stvari na svom mestu" koje zapaza u ovom senzitivnom periodu, vec relacije (odnosi) medju stvarima. Roditeljima se ova pojava prikazuje kroz tri detetova ponasanja:
o   - dete pokazuje zadovoljstvo ako su stvari oko njega uredjene
o   - dete se nervira ako nisu (plakanje, protest)
o   - dete insistira da se stvari postave na odredjena mesta (prema nekom logickom odnosu stvari i okoline)
2.   Drugi SP se manifestuje kao zelja da se okruzenje istrazuje kroz upotrebu jezika (culo ukusa) i ruku (prstiju, culo dodira). Kroz culo ukusa i dodira dete saznaje kvalitet objekata koji ga okruzuju, a kroz ovu senzorsko - motornu aktivnost se razvijaju i neuroloske strukture za govor. Maria Montessori je tvrdila da su jezik koji sluzi za govor i ruka kojom se radi mnogo vise povezani sa razvojem inteligencije kod coveka nego bilo koji drugi deo covekovog tela, tj. oni su instrument covekove inteligencije. Ako se dete u ovom senzitivnom periodu ne izlozi jeziku, ono ga nece ni razviti.(Primer za ovo je Itard-ov divlji decak iz Aveyron-a.)
U ovom periodu, dete mora biti okruzeno predmetima za istrazivanje (mora koristiti rucice) i biti okruzeno pricom odraslih. Vrlo cesto, medjutim, u ovom periodu, dete je okruzeno objektima iz odraslog sveta i "Ne diraj to" je najcesci odgovor koji ono dobija. Ne retko, dete se i kaznjava ako te objekte dira. Zato je najbolji savet roditeljima da u ovom periodu budu sto manje restriktivni u odnosu na objekte koje dete dodirujeili stavlja u usta, jer je dete vodjeno unutrasnjim nagonom za razvojem, a ne nekim pukim slucajem (dakle dete ne bira predmet slucajno, vec su njegovi pokreti vodjeni sopstvenom zeljom koja komanduje iznutra).
3.   SP za hodanje je jedan od najprihvacenijih i najuocljivijih perioda od strane odraslih. Ono sto mozda odrasli ne znaju to je da u ovom periodu dete moze da prelazi veoma duga rastojanja. (Dete od 1,5-2 godine moze da hoda i par kilometara bez veceg zamora). Ali, dete pri tom ne hoda kao odrastao covek, stabilno i sa odredjenim ciljem. Odrasli moraju prepoznati ovu decju potrebu za aktivnoscu (hodanjem bez cilja) i istrazivanjem svoje okoline, tako da dete dobije potrebnu slobodu kretanja.
4.   Interes za sitne objekte i detalje je jos jedan senzitivan period. Sitni insekti, razne mrvice, majusni predmeti koji najcesce izmicu paznji uvek zauzetih odraslih su predmet interesa deteta u ovom SP-u. Cini se kao da dete istrazuje sve misterije prirode, koje oku odraslog mogu i da promaknu.
5.   Socijalni interes, tj. interes za uspostavljanje kontakta sa onima koji ih okruzuju, razumevanje prava drugih i uklapanje u zajednicu, pojavljuje se najpre kao imitiranje, a zatim kao zelja da se aktivno stupi u kontakt sa drugim ljudima.

sand

  • Guest
Montesori metod
« Reply #8 on: May 02, 2006, 04:23:09 PM »
Senzitivni periodi dakle, opisuju semu koju dete sledi u sticanju znanja iz okruzenja. Drugi fenomen, "mozak koji apsorbuje", opisuje tu specijalnu osobinu i proces pomocu koga dete stice to znanje. Decji mozak je drugaciji od odraslog i dete uci na nacin koji se razlikuje od nacina odraslog. Detetov "upijajuci mozak" nasvesno apsorbuje (upija) utiske iz okruzenja pri cemu se i sam (detetov mozak) formira pod tim utiscima. Znaci, ova nesvesna aktivnost priprema materijal za svest koja se polako pojavljuje i pociva na materijalu prikupljenom u toku nesvesnog, apsorbujuceg procesa. Tako se dete formira sve dok ne pocne da pamti (razvoj memorije), da razume i da zakljucuje. Ovaj proces kreiranja apsorbcijom se prosiruje na "sve mentalne i moralne karakteristike, koje se smatraju fiksnim za ljudski rod ili rasu ili drustvo i ukljucuju: patriotizam, religiju, socijalne navike, tehnicke predispozicije, predubedjenja i, u stvari, sve elemente koji sacinjavaju sveukupnost ljudske licnosti." (M.Montessori).
Do trece godine, ova nesvesna aktivnost je ustanovljena. Od tada dete pocinje novu misiju, misiju razvoja mentalnih funkcija. Dakle do pre trece godine, ove funkcije se kreiraju, posle tri one se razvijaju.
Tako se principi prirodnog razvoja, koji odredjuju detetov psihicki zivot, otkrivaju kroz proces detetovog razvoja. Ponudivsi deci odgovarajuce okruzenje u svojoj "Decjoj kuci", M.Montessori je bila u mogucnosti da opservira ove prirodne zakone i da ih identifikuje. Jedna od vaznih opservacija je bila ta da dete uspeva da postigne sopstvenu integraciju kroz svoj rad. Deca su postajala mirna, zadovoljna i odmorna posle zavrsetka nekog slobodno izabranog posla u koji je ulozena najveca koncentracija. Nemirno, agresivno i neljubazno ponasanje, ali i ono drugo, povuceno i pasivno, sve se to gubilo posle ovakvog rada. M.M. je tada zakljucila da se ovim radom izlazi u susret jednoj velikoj unutrasnjoj potrebi deteta i da je stanje posle rada zapravo detetovo "normalno stanje". Zato je ona ovaj proces rada nazvala procesom "normalizacije" deteta. Rad deteta se razlikuje od rada odraslih. Dete koristi okruzenje da bi izgradilo sebe, a odrasli koriste sebe da bi izgradili okruzenje. I dok je odraslima mnogo bitniji rezultat rada, detetu je bitniji sam proces rada. Osim ovog principa (principa normalizacije kroz "rad"), jos jedan princip je M.Montessori uocila, a to je princip nezavisnosti. Ceo detetov psihicki razvoj pociva na ova dva principa. Detetov razvoj uzima formu teznje ka uvek i sve vecoj nezavisnosti.
Treci princip je princip paznje. Na odredjenom stepenu razvoja, dete pocinje da usmerava paznju na pojedine objekte iz okruzenja sa paznjom i zainteresovanoscu koja se do tada nije pojavljivala. Ovi trenuci koncentracije su dragoceni trenuci konsolidacije i razvoja detetove licnosti.
Kada se interna koordinacija uspostavi (kroz detetovu sposobnost da se koncentrise), pojavljuje se cetvrti princip - princip volje. M.Montessori je uocila tri nivoa ili stepena razvoja detetove volje. Prvo, dete zapocinje sa ponavljanjem neke aktivnosti (nakon sto je njegova paznja usmerena na odredjeni objekat i postignuta je dovoljna koncentracija). Ono je ponavlja mnogo puta bez (odraslima) ociglednog cilja ili postignutog zadovoljstva. Ali upravo ova ponavljanja daju mu osecaj moci i nezavisnosti. Ako odrasli stalno prekidaju dete u ovom procesu rada, detetovo samopouzdanje i istrajnost se direktno ugrozavaju. Dakle, prekidanja od strane odraslih su veoma uznemirujuca za dete.
Posto je postiglo kontrolu nad svojim pokretima i nezavisnost, dete prelazi na drugi stepen razvoja volje, gde ono spontano bira samodisciplinu kao nacin zivota. Ovaj se karakterise aktivnoscu, a ne nepokretnoscu koja se cesto danas smatra "disciplinom" (u tradicionalnom smislu). Na ovom stepenu, dete kreativno koristi svoje sposobnosti, prihvata odgovornost za sopstvene akcije i povinuje se ogranicenjima realnog zivota. Posle sticanja samodiscipline, kod deteta se radja moc da "slusa". Poslusnost se pojavljuje spontano i neocekivano na kraju ovog dugotrajnog procesa sazrevanja. Za razliku od tradicionalnog shvatanja, tj. razdvajanja volje i poslusnosti kod deteta, M.Montessori smatra da su volja i poslusnost delovi istog fenomena. I dok se tradicionalno detetova volja suzbija da bi mu se nametnula volja odraslog (tj. dete postalo poslusno), M.Montessori smatra da se poslusnost (neprimorana) pojavljuje kao zadnja faza u razvoju volje kod deteta. Kada je finalna faza postignuta, pokoravanje zakonima zivota se radja i to je ono sto odrzava kontinuitet ljudske rase i drustva.

sand

  • Guest
Montesori metod
« Reply #9 on: May 02, 2006, 04:23:57 PM »
Peti princip je razvoj inteligencije. Pocetak intelektualnog razvoja je pojava svesti o razlicitosti okruzenja. Ova opazanja dete cini koristeci cula. Stoga, detetovo okruzenje mora biti raznoliko i bogato (da bi stimulacija svih cula postojala), a osim toga uredjenost u okruzenja je neophodna da bi se impresije u detetovoj glavi uklopile u jednu uredjenu sliku o svetu.
Sesti princip - razvoj detetove imaginacije i kreativnosti je jos jedan od prirodnih zakona koji upravljaju detetovim razvojem. Ovo su urodjene snage u detetu koje se razvijaju kada se detetovi mentalni kapaciteti ustanovljuju (kroz njegovu integraciju sa okruzenjem). Okruzenje stoga mora biti lepo, harmonicno i bazirano na realnosti da bi dete moglo da organizuje svoja opazanja o svetu. Jednom kada je razvilo realisticna i uredjena opazanja o zivotu oko sebe, dete biva sposobno da selektuje i naglasi (istakne) procese neophodne za kretivne napore (nastojanja). Ova sposobnost selekcije zahteva tri kvaliteta: veliku snagu koncentracije i paznje, znacajnu autonomnost i nezavisnost rasudjivanja. Jos jedan moment je potrebno dodati, a to je detetova nadolazeca vera koja ostaje otvorena prema istini i realnosti. Vezano za ovo poslednje, M.Montessori je osecala da odrasli cesto usporavaju ovaj kvalitet kod deteta. Malo dete ima tendenciju da kreira fantazije i da mnogo o tome prica. Odrasli su se navikli da ovo smatraju dokazom detetovih superiornih imaginativnih sposobnosti. M.Montessori ih je smatrala ne dokazom imaginacije, nego detetovom zavisnoscu i bespomocnoscu u detetovom stvarnom zivotu. Slicno tome, M.Montessori je smatrala detetovo verovanje u plodove maste odraslih (kao sto je na primer Deda Mraz) ne kao dokaz razvijenosti detetove maste, vec kao dokaz detetove lakovernosti; lakovernosti koja nestaje kako dete sazreva i kako mu se inteligencija razvija. Odrasli teze da zamene svoju imaginaciju za detetovu zato sto odrasli vide dete kao pasivno bice umesto koga moraju da delaju.
Osim lepog, uredjenog i harmonicnog okruzenja, M.Montessori je shvatila da je detetu potrebna sloboda da izabere sta ga privlaci u okruzenju, zatim da stupi u odnos sa izabranim objektom onoliko dugo koliko zeli (bez prekidanja sa strane) da otkrije resenja i ideje i izabere svoj licni odgovor; zatim da sa drugima (koji to zele) razmeni i podeli svoja otkrica. Ovaj proces alijenacije deteta dok traje kreativna faza je cesto primecivan ali ne i shvacen od strane posetilaca u Montessori skolama jer su sami posetioci osetljivi na izolaciju deteta od druge dece, a ne vide da su ovi trenuci deo samog kreativnog procesa. Dete u Montessori skoli je takodje oslobodjeno ocene od strane nekog spoljasnjeg autoriteta jer bi to ponistilo kreativni impuls. Ovo je u suprotnosti sa tradicionalnom skolom gde je baza procene deteta uvek van samog deteta. Suprotno tradicionalnom pristupu obrazovanju, M.Montessori pripada zasluga za rano prepoznavanje i razvijanje sredstava za podsticanje kreativnosti sto do tada nije postojalo.
Sedmi princip se tice emocionalnog i duhovnog razvoja deteta. M.Montessori je verovala da dete u sebi poseduje na rodjenju cula (osecaje) koja reaguju na svoje emocionalno i spiritualno (duhovno) okruzenje i stoga razvijaju detetov kapacitet za ljubav i razumevanje prema drugima i ljubav prema Bogu. Ova urodjena cula analogna su onima koje dete poseduje na rodjenju za reagovanje na fizicki svet te stoga razvijaju inteligenciju. Dete postize ovo drugo kroz stimulans koji dobija iz materijalnog sveta, ali za ono prvo njemu je potreban stimulans od strane ljudskih bica. To se najpre desava kroz iskustvo ljubavi koje mu pruza majka. Njena ljubav prema detetu budi u njemu unutrasnji osecaj i cini mogucim uzvracanje ljubavi od strane deteta. Jednom kada se dete emocionalno probudi, ono ce poceti da reaguje na ponude drugih osoba za relacijom baziranom na ljubavi. Bogatstvo emocionalnog materijala kod drugih je ono sto ce ga privuci, isto kao sto ga "bogatstvo" fizickog okruzenja privlaci njegovom materijalnom okruzenju. Privlacenje je delikatno i suptilno i moze biti lako unisteno kako u emocionalnom tako i u intelektualnom zivotu. Zato se mora postovati slobodan izbor deteta. Ako je odrasla osoba (koja je u kontaktu sa detetom) pazljiva u nudjenju detetu sredstava koja su mu potrebna za njegov razvoj i ako je uvek spremna da pomogne, ali nikad da dominira, dete ce odgovoriti na ljubav i postovanje odraslog. I na kraju, ono ce poceti i da daje odziv na drugu decu pokazujuci svest i interes za njihov rad i progres isto kao i za svoj.

sand

  • Guest
Montesori metod
« Reply #10 on: May 02, 2006, 04:24:24 PM »
Da bi postiglo emocionalnu i spiritualnu zrelost, dete mora ne samo da razvija svoj unutrasnji kapacitet za ljubav i razumevanje, nego i svoj moralni osecaj. Za razvoj moralnog osecaja, detetu je potrebo okruzenje u kome su dobro i zlo jasno razdvojeni (izdiferencirani). Ovo "dobro i zlo" ne bi trebalo posmatrati kao stecene socijalne navike vec kao krajnju prirodu i vezu sa samim zivotom.
Osmi princip se odnosi na faze u detetovom rastu. M.Montessori je primetila da se detetov razvoj pojavljuje u fazama koje mogu biti definisane hronoloski. Ona je ukazivala na 5 takvih perioda rasta. Period od rodjenja do 3 godine je okarakterisan nesvesnim rastom, apsorpcijom. Unutrasnja struktura emocionalnog i intelektualnog razvoja se kreira pomocu senzitivnih perioda i "mozga koji apsorbuje". Ovo je period neuravnotezene energije i intenzivnog napora kod deteta, jer zaista, njegov ceo zivot ce zavisiti od onoga sto moze sakupiti u tom periodu.
U periodu od 3-6 dete polako prenosi znanje nesvesnog na svesni nivo. Do 6. godine njegova unutrasnja formacija discipline i poslusnosti je uspostavljena i ono je razvilo unutrasnji model realnosti na kome ce da bazira svoje imaginativne i kreativne napore.
Izmedju 6-9 ono je u stanju da izgradjuje akademske i umetnicke sposobnosti neophodne za jedan ispunjen zivot u svojoj kulturi, drustvu. U priodu 9-12, dete je otvoreno za upoznavanje samog univerzuma (sveta). Slicno periodu od 0-3 kada ono rado apsorbuje sve iz okruzenja , ovog puta dete uci svesno i umesto da je samo upuceno na svoju neposrednu okolinu, ono moze da dosegne granice univerzuma. Njegov intelektualni interes za zivot oko sebe bice odredjen okolnostima i prilikama u ovom periodu. Zato njegovo obrazovanje u ovom periodu mora obuhvatati sto kompletniju sliku sveta, a ne bi trebalo razbijati na pojedine jedinice (usitnjavati) predmete koji se predaju, kao sto je trenutno slucaj u danasnjim skolama.
Period od 12-18 je vreme za istrazivanje vise koncentrisanih oblasti interesovanja u dubinu. U ovom periodu dete izabira sopstveni nacin delanja, onaj koji ce slediti celog zivota i to je period ogranicenog (suzenog) izbora. Ovaj period odluke je u nasem drustvu odlozen za kasnije godine. Posto ovaj period odluke obicno nije podstican ili cak dozvoljen u za to prirodnom uzrastu, nepotrebni intelektualni i emocionalni problemi mogu da se pojave. Adolescentni otpor, uziman za tako obaveznu pojavu u nasem drustvu, nepoznata je pojava u mnogim drugim civilizacijama. Montessori je imala predznanje iz antropologije i to je bio glavni razlog za njen osvrt na ove probleme adolescencije bazirane na kulturnim sablonima.
Na osnovu svega, M.Montessori je dosla do zakljucka da edukacija (obrazovanje) mora imati novi cilj: studiranje i posmatranje samog deteta od trenutka njegovog zaceca. Samo na ovaj nacin moze nov vid edukacije, baziran na potpomaganju unutrasnjih snaga deteta, da se razvije i zameni trenutni metod koji je baziran na transmisiji (prenosenju steceneog, nagomilanog znanja). Ako bi ovo bilo moguce, Montessori je osecala, postojala bi nada za nas svet pun nevolja.

sand

  • Guest
Montesori metod
« Reply #11 on: May 02, 2006, 04:24:57 PM »
Montessori pristup - vezbe iz prakticnog zivota
 
Ljubav i paznja koju poklanjamo detetu ogleda se pre svega kroz razumevanje detetovih potreba, a jedna od najjacih detetovih potreba je zelja za osamostaljenjem. Vec kada dete (beba) prvi put pridrzi flasicu kojom ga hranimo ili uzme kasicicu i pokusa sebe da nahrani, primecujemo ovu detetovu jaku zelju za samostalnoscu i nase je samo da nastojimo da ga u tome podrzimo.
Da ga podrzimo da, ali ne i da mu "pomazemo" na taj nacin sto cemo stvari raditi umesto deteta (na primer u pocetku ishrana ili kasnije oblacenje -zakopcavanje, vezivanje pertli, pranje zuba i slicno). Ako uocimo detetovu potrebu da nesto samostalno proba da uradi, dovoljno je da mu se ta aktivnost pokaze lagano, korak po korak (da bi dete imalo vremena da apsorbuje sve detalje same rutine). Zatim se dozvoli detetu da samo vezba koliko ono to zeli pri cemu se moramo truditi da detetovu aktivnost ne prekidamo. Na zalost, u savremenim uslovima, ziveci u jednom uzurbanom svetu gde svi imamo malo vremena, roditelji ponekad previse "rade" umesto dece. Nemajuci vremena da saceka dete da obavi neku svoju zapocetu aktivnost, roditelju je najcesce najlakse da ovo obavi umesto deteta (oblacenje, izbor stvari koje se ticu deteta i sl.). Osim toga, zbog detetove sporosti na primer u hodanju, najcesce ga nosimo ili vozimo u kolicima; gradska deca nemaju ili imaju nedovoljan kontakt sa prirodom gde bi se neograniceno mogla kretati i sledeti svoj unutrasnji poriv. Tako roditelji nesvesno postaju prepreka na putu detetovog razvoja i ne dozvoljavaju funkciji koja je u razvoju (u svom senzitivnom periodu) da se razvije do maksimuma. Kada senzitivan period za razvoj odredjene funkcije prodje, ta funkcija kasnije ne moze dostici onaj maksimum koji odgovara prirodnom potencijalu deteta.
Ove male svakodnevne rutine odrasli obavljaju radi samog krajnjeg efekta, tj. za njih je bitan cilj te aktivnosti. Za dete, naprotiv, mnogo je bitnija sama rutina, odnosno nacin na koji se nesto izvodi. I dok odrasli sve obavljaju rutinski, ne obracajuci paznju na vec dobro poznate i uvezbane detalje same aktivnosti, dete posmatra ono sto mi radimo sa paznjom i pamti detalje, redosled pojedinacnih malih akcija (koraka), sta se pri tome izgovara i slicno. Za njih je potom vazno da samu aktivnost izvedu samostalno do kraja, da je ponove onoliko puta koliko im je potrebno da bi je savladali i dosli do krajnjeg cilja, pri cemu taj sam cilj ne mora igrati nikakvu ulogu za njih. (Zamislimo dete koje pokusava da neki teret iznese uz stepenice; ono to radi koncentrisano i predano i onoliko dugo dok oseca potrebu za tom akcijom. Krajni cilj, tj. teret iznet na vrh, nema poseban znacaj za njega.) Izvodjenje ovih sitnih svakodnevnih aktivnosti, dakle, izlazi u susret detetovoj zelji za osamostaljenjem a pri tom je usko povezano sa razvojem trenutne funkcije (senzitivnim periodom) na primer hodanja, govora, socijalizacije itd.
Osim ovoga, ove prakticne aktivnosti generalno poboljsavaju detetovu motoriku i koordinaciju kao i koncentraciju. Roditelji bi stoga trebalo da ukljucuju decu u svoje svakodnevne prakticne aktivnosti kao sto su kuvanje, ciscenje, kupovina, popravka, sivenje i mnoge druge. Ne pozurujmo dete koje nastoji da samo uradi nesto za sebe: da se obuce, da samo jede, da hoda ili da obavi neki izbor, da upotrebi neku spravu. Omogucimo mu da moze da dohvati svoje stvari, prilagodimo prostor njihovom uzrastu (u smislu velicine predmeta koje oni koriste) koliko je to god moguce, ne budimo prepreka na detetovom putu razvoja i osamostaljivanja.
Evo i nekoliko saveta za svakodnevni prakticni zivot:
•   deci ne bi trebalo davati igracke koje su zamena za prave stvari (na primer plasticne makaze koje ne seckaju, plasticna pegla koja ne pegla, noz koji ne secka i mnogo drugih kopija pravih stvari koje nemaju funkciju koju realni predmeti imaju)
•   umesto toga, probajte da detetu obezbedite zeljeni predmet ali u velicini koja odgovara njemu (velicini sake, visini deteta i sl.)
•   pokazite mu kako se pojedini predmeti koriste ili kako se pojedine akcije izvode lagano, korak po korak, da bi dete imalo vremena da apsorbuje sve detalje; pokazite mu onoliki broj puta koliko ono to zahteva
•   ako zeli da samo upotrebi predmet ili izvede akciju dozvolite mu to, jer cete tako izaci u susret njegovoj zelji za osamostaljenjem; svaka detetova uspesno izvedena aktivnost podize detetu samopuzdanje i radja mu zelju da krene dalje u osvajanje sveta odraslih, koji je tako malo prilagodjen detetu.
I na kraju, imajmo na umu misao "Dete je otac coveka", zato mu poklonimo potrebnu paznju.

sand

  • Guest
Montesori metod
« Reply #12 on: May 08, 2006, 12:02:03 PM »
Ciljevi Montessori obrazovanja !

Osnovna namena Montessori obrazovanja je obezbedjivanje pažljivo planiranog, stimulirajuæeg okruženja koje ce pomoæi detetu da razvije odliène temelje kreativnog uèenja.

Specifièni ciljevi su:

    *
      Razvijanje pozitivnog stava prema školi.
      Veæina aktivnosti je individualna - dete je uposleno onom aktivnošæu prema kojoj ima odredjene sklonosti. Stoga, ono radi po sopstvenom nahodjenju, ponavljajuci zadatke onoliko koliko samo želi. Na taj naèin, ono gradi pozitivan stav prema sopstvenom uèenju.

    *

      Pomoæ detetu u razvoju samopouzdanja.
      Zadaci su dizajnirani tako da je svaki novi korak - stepenica u napred, èime se izbegava negativno iskustvo èestih neuspeha.

    *

      Pomoæ svakom detetu u gradjenju navike koncentracije.
      Efektivno uèenje pretpostavlja sposobnost pažljivog slušanja i obraæanja pažnje na ono što je reèeno ili pokazano. Kroz seriju privlaènih iskustava, dete formira naviku  produžene pažnje, kroz šta poveæava moguænost svoje sposobnosti koncentracije.

    *

      Bodrenje trajne znatiželje.
      Duboka, trajna i uporna znatiželja je preduslov za kreativno uèenje. Obezdedjujuci detetu moguænost otkrivanja novih kvaliteta, dimenzija i odnosa, osnovni element kreativnog uèenja je utemeljen.

    *

      Razvijanje navika inicijative i doslednosti.
      Okružujuci dete privlaènim materijalima i procesom uèenja koje zadovoljava njegove unutrašnje potrebe, ono postaje naviknuto na sopstvene zanimljive aktivnosti. Postepeno, to rezultuje navikom inicijative - osnovnom odlikom svakog vodjstva.

    *

      Razvijanje unutrašnje sigurnosti i oseæaja reda u svakom detetu.
      Kroz dobro uredjeno, obogaæeno ali jednostavno okruženje, detetova potreba za redom i sigurnošæu je zadovoljena. Ovo je primeæeno u mirnom efektu koje okruženje ima na dete.

sand

  • Guest
Montesori metod
« Reply #13 on: July 08, 2006, 09:22:35 AM »
Pomozi mi da uèinim sam (Montessori pedagoška koncepcija)

Montessori metoda je prisutna u svim zapadnim zemljama (EU, SAD) gotovo stotinu godina. Svi Montessori vrtiæi i škole koriste ista naèela koje je postavila Maria Montessori, koriste se istim didaktièkim priborom koji se proizvodi u nekoliko tvornica u zapadnoj Europi i SAD-u, sliènim namještajem i rasporedom u uèionicama bez obzira gdje je škola zemljopisno smještena.

Cilj Montessori metode je njegovati djeèju osobnost, indirektno potièuæi interes za razlièita podruèja, a uèenje pretvoriti u igru. Djeca se ne pohvaljuju za dostignute rezultate nego se potièe unutarnje zadovoljstvo postignutim. Poštuje se ritam svakog djeteta u usvajanju znanja, bilo da se radi o natprosjeèno inteligentnom ili djetetu s posebnim potrebama. Djeca se navikavaju pomagati mlaðima, uèe od starijih uèenika te uèe poštovati meðusobne razlike bez obzira na njihovo porijeklo (rasno, nacionalno, vjersko).

Svoju koncepciju odgoja Maria Montessori zasniva na spoznajama o razvojnim fazama djeèje osjetljivosti. Uoèila je da djeca neovisno o mjestu roðenja, kulturi, jeziku i naciji, imaju jedinstvene karakteristike razvoja. Zadovoljavanje tih razvojnih faza polazi od dvije pretpostavke. Prvo, djeca imaju priroðene snage za samorazvoj i drugo, te se priroðene snage aktiviraju kad su djeca okružena povoljnom sredinom. Zadaæa uèitelja je osigurati odgovarajuæu sredinu i materijale koji æe poticati samostalnu aktivnost djece. Uèitelj u Montessori koncepciji je organizator i usmjerivaè. Materijali i prostor za rad i boravak djece vrlo su važni. Prvo uèitelj pred djecom prikazuje zašto i kako se koriste pojedini materijali, a dalje æe djeca sama po osobnom interesu i tempu raditi s tim materijalima. Materijali su pomno odabrani, oni su uredno složeni u prostoriji za aktivnost djece, a od svake vrste materijala postoji redovito samo jedan komplet. Dok se jedno dijete koristi materijalom, drugo dijete treba saèekati. Time se potièe uljudna meðuljudska komunikacija.

Okolinu koja je primjerena potrebama djeteta i nudi sve što djetetu treba za tjelesnu, umnu, duhovnu prilagodbu, Maria Montessori naziva pripremljena okolina. Ta je okolina ispunjena Montessori priborom i ureðena je tako da ispunjava žive, trenutne potrebe djeteta i dopušta razvoj njegove liènosti. Sav pribor se postavlja tako da vodi dijete od jedne lakše prema sve težim vježbama, od konkretnog pribora prema apstraktnijem, od lakše prema više zahtjevnoj razini, ispunjena je priborom koji je primjeren unutarnjim potrebama djeteta i mami ga na rukovanje.

Osnovno naèelo rada je omoguæavanje svakom djetetu da slobodno izabire ono èime æe se baviti.

Svaki dio pribora ima svoje odreðeno mjesto koje se samo u dogovoru s djecom može po potrebi preurediti. Sve što treba za jednu vježbu za mlaðu djecu je pripremljeno na jednom podlošku, u jednoj kutiji ili košarici, tako da se sve potrebno može odjednom uzeti i odnijeti na mjesto na kojem æe se raditi. Tako nema traženja i interes za rad nije ometen. Pribor je èist, potpun i nenarušen, odabran da bude što ljepši, odgovarajuæi i skladnih boja, mora dijete poticati, voditi ga do usavršavanja vještine. U priboru mora biti sadržana moguænost uoèavanja pogrešaka. Moguænost uoèavanja pogrešaka odgaja dijete bez direktnog uplitanja odraslog, bez opomena na pažljiv, samostalan i koncentriran rad.

Jedino pravilo u Montessori prostoru jeste: "Nakon bavljenja nekim priborom potrebno je vratiti ga na isto mjesto na kojem se nalazio i dovesti ga u isto stanje u kakvom je zateèen, kako bi i iduæe dijete koje ga odabere moglo njime steæi potrebne vještine i znanja."

Prvi kriterij na temelju kojeg je Montessori pribor odabran za pojedinu vježbu je njegova dostupnost djetetu - dijete ne ovisi o odrasloj osobi ako želi uzeti pribor za neku vježbu i baviti se njime, ono ga samo može dohvatiti, uzeti, nositi...

Drugi kriterij je poticanje djetetove aktivnosti - pribor potièe dijete da s njime nešto aktivno radi, da koristi osjetila, ruke i misli.

Treæi kriterij je primjerenost potrebama i sposobnostima djeteta, u smislu poticanja razvoja - vježbe prate razvojne potrebe, od jednostavnih postaju sve složenije, od konkretnih sve apstraktnije i vode dijete vještinama i znanju. Pribor omoguæuje djetetu da "hvatanjem shvati". Originalni Montessori pribor je plod znanstvenog opažanja i provjere, zadržan je samo onaj koji je potpuno zaokupljao djeèju pažnju, koji je izazivao pojavu "Montessori fenomena" – potpune usmjerenosti pažnje.

Èetvrti kriterij je moguænost uoèavanja pogreške u radu, jer je Maria Montessori oblikovala pribor i vježbe tako da dijete može samo uoèiti svoje pogreške i biti samostalno u ispravljanju svog rada.

Montessori pedagogija posebno razraðuje pribor i vježbe za pojedina odgojna podruèja :

    * za podruèje vježbi praktiènog života
    * za podruèje vježbi za poticanje osjetilnih sposobnosti
    * za podruèje vježbi za poticanje govora
    * za podruèje vježbi matematike.


Nadreðeno naèelo je "kozmièki odgoj" – upuæivanje djeteta na spoznaju sveukupne prožetosti i meðuovisnosti svih pojavnosti, prirodnih zakona i svrhe postojanja èovjeka.

Montessori metoda razlikuje nekoliko faza osobite osjetljivosti u razvoju djeteta.
To su razdoblja razvoja u kojima dijete ima sposobnost usvajanja pojedinih vještina kao nikada više u kasnijem životu. Dijete više puta iznova ponavlja neku aktivnost, ona ga posve zaokuplja.

    * Osjetljivost za red - ne oznaèava potrebu odraslih za urednošæu, nego potrebu djeteta za dosljednošæu i poznatim kako bi se moglo lakše orijentirati. Dijete u dobi od prve do treæe godine života uznemiruju promjene, kao npr. preureðenje sobe, preseljenje. Dijete oèekuje da æe naæi odreðeni predmet tamo gdje ga je prethodno vidjelo.
    * Osjetljivost za jezik - dijete, slušajuæi ljudski govor od roðenja do svoje šeste godine upija jezik bez ikakve izravne poduke, s osnovnim reèeniènim strukturama, gramatikom i naglascima. Važno je razgovarati s djetetom kako bi usvajalo nove rijeèi i obogaæivalo jezik.
    * Osjetljivost za kretanje - dijete hoda, trèi, kreæe se i tako usavršava svoje kretanje. Ako idemo njegovim ritmom (hodamo, trèimo, stanemo), dijete može hodati kilometrima, a da ga odrasli uopæe ne mora nositi.
    * Osjetljivost za društveno ponašanje - s dvije i pol godine dijete pokazuje veliki interes za drugu djecu, igra se s njima i postaje èlan grupe.
    * Osjetljivost za male predmete - dijete u dobi izmeðu prve i druge godine privlaèe sitni predmeti. Uzima ih u ruke, promatra (možda stavi u usta) i tako upoznaje svijet.
    * Osjetljivost za razvoj osjetila - dijete æe najbolje razviti osjetila ako istražuje okolinu živeæi s odraslima.

Mnoge ljude zbunjuje uloga igre u Montessori metodi, jer ona kaže da djeca rade. Pod radom se, zapravo, podrazumijeva djeèja smislena i slobodno odabrana aktivnost koju odrasli poštuju i ne prekidaju, nego se odnose kao i prema radu odrasle osobe.

Maria Montessori je uoèila da dijete, kad izgleda da je u najvišoj razini svoje svjesnosti, pokazuje fenomen "usmjeravanja pozornosti". Taj fenomen se kod malenog djeteta javlja uvijek povezan s nekim vanjskim predmetom i od posebne je važnosti. To gotovo meditirajuæe, dugo stanje zaokupljenosti neèim na temelju usmjeravanja pozornosti je "ljubav prema predmetima" koja uvijek èini dijete osjetljivijim za stvarnost predmetnog svijeta. U trenu usmjeravanja pozornosti javlja se normalizacija ponašanja, dijete biva osloboðeno svih poremeæaja karaktera, kako je navodila Maria Montessori, postaje "novo" dijete.

Taj fenomen je od iznimne pedagoške važnosti i omoguæuje da se cijeli pedagoški rad usmjeri na dijete i njegovo samostalno djelovanje.

U Montessori metodi vrlo je važno poticanje samostalnosti. Kad su jednom Mariju Montessori pitali što treba dozvoliti djetetu da èini samo, ona je rekla da mu treba dozvoliti da èini samostalno sve ono što može. Mi èesto, u najboljoj namjeri, èinimo umjesto djeteta i tako sprjeèavamo njegov razvoj. Trebamo mu dozvoliti da radi samo, i da na taj naèin uèi o svijetu i izgraðuje samopouzdanje.

 Roda