Ikt politika u specijalnom obrazovanju

Odeljak iz plenarnog rada pod nazivom “Informatičke i asistivne tehnologije u specijalnoj edukaciji i rehabilitaciji” objavljenog aprila 2011. u zborniku radova Prvog međunarodnog skupa studenata specijalne edukacije i rehabilitacije u Beogradu. Str. 63-87

Autori:Veselin Medenica & Lidija Ivanović

Ciljevi, principi i značaj razvoja ICT politike u specijalnom obrazovanju

Dok vlade stvaraju programe da uključe osobe sa invaliditetom u društvo i dizajniraju strategije za njihovu rehabilitaciju na principima jednakih prava i antidiskriminacije, inicijative koje se tiču specijalnog obrazovanja trebaju se fokusirati na facilitaciju pristupačnost specijanom i inkluzivnom obrazovanju zasnovanom na korišćenju ICT-a. Ciljevi zakonskih okvira za podršku integracije ICT-a u sistem specijalnog i inkluzivnog obrazovanja su sledeći:

–          da razviju integrisani sistem za menadžment, da koordinišu planiranje, implementaciju i nadgledaju sve sfere integracije ICT-a u sisteme specijalnog i inkluzivnog obrazovanja.

–          da rade na stvaranju strategija koje imaju za cilj da stvore jednak pristup obrazovanju koje uključuje ICT za osobe sa invaliditetom.

–          da stvaraju svest i učestvuju u formiranju stavova društva o ulozi ICT-a u obrazovanju i rehabilitaciji osoba sa invaliditetom.

–          da definišu lokalnu strukture i da kroz pilot projekte vazane za strategiju i kroz političke napore sa operativnim planiranjem inicijativa, uključe sve relevantne faktore (škole, institucije, nastavnike, studente itd.), kako u državnom tako i privatnom sektoru.

Legalne osnove za razvoj ICT politike u sistemu specijalnog obrazovanja

Principi jednakosti i antidiskriminacije su u celom svetu dobili na značaju na razne načine i to počev od  Univerzalne deklaracilje ljudskih prava koja je usvojena od strane  UN-a 1948. Mnogo precizniju interpretaciju možemo sresti u nekoliko potpisanih dokumenata vezanih za ljudska prava. Mora se upamtiti da se zakonska regulativa edukativnog konteksta ljudskih prava fokusira na dostupnost i pristup obrazovanju, bez definisanja postupaka koji se tuču kvaliteta. U Konvenciji o pravima deteta leži najvažnija legalna osnova u smislu kvaliteta obrazovanja izražavajući obavezu ispunjenja ciljeva obrazovanja.


Objektivna težnja ka izjednačavanju rezultata učenja, pristupačnost i retenzijapostaju glavne prepreke stvaranja zakonske regulative koja se tiče  ljudskih prava u edukativnom kontekstu. Ova namera reflektuje verovanje da sva deca mogu razviti osnovne kognitivne sposobnosti, ako im se pruži odgovarajuće okruženje za učenje (UNESCO, 2005). Princip pristupačnosti je razvijen kao interpretacija antidiskriminacije imajuću na umu ogromne razlike tehničkih uređaja. Istraživanje pod nazivom „Komunikacijom ka Evropi bez barijera za osobe sa invaliditetom“ koje je objavila „Commission of the European Communities “, 2000. godine prezentuje holastičku zakonsku perspektivu  i uvažavanje da arhitektonske barijere predstavljaju veće ograničenje da se pojedinac uključi u društvo nego funkcionalne limitacije  datog pojedinca. Uklanjanje barijera kroz legalizaciju , akomodaciju, univerzalni dizajn i drugim sredstvima je identifikovan kao ključ za uspostavljanje jednake šanse za osobe sa invaliditetom.

PLANIRANJE ICT POLITIKE  U SISTEMU SPECIJALNOG OBRAZOVANJA

Promovisanje ICT strukture u specijalnom obrazovanju

Mnogi zakonodavci i donosioci važnih odluka se slažu da pristupačnost određenih informaciono komunikacijskih tehnologija može poboljšati kvalitet obrazovanja i biti važan alat u sprovođenju inkluzije u kontekstu obrazovanja. Iako postoji ogoman potencijal za upotrebu ICT-a u specijalnom obrazovanju, samo ponekad očekivanja budu u potpunosti ispunjena. Neadekvatna ili limitirana pristupačnost novim tehnologijama vodi još nižem kvalitetu specijalnog obrazovanja za pojedine grupe učenika uključujući i one sa posebnim obrazovnim potrebama. U mnogim slučajevima, nazadovoljavajući rezultati upotrebe savremenih tehnologija, kreiraju stav nastavnika da upotreba tehnologija u specijalnom obrazovanju ima više mana, nego prednosti. Ovo nezadovoljstvo često biva okrenuto prema kvalitetu odgovarajuće zakonske regulative, a potiče od nefleksibilnosti tehničkih platvorma za učenje, hardvera, softvera ili internet pristupačnosti  za sve potencijalne korisnike.

ICT infrastruktura se odnosi na telekomunikacije i informacione mreže koje prenose, skladište i vrše ispostavu informacija. Infrastruktura u kontekstu specijalnog obrazovanja podrazumeva mnogo različitih uređaja. Tradicionalni korporativni pristupi ICT menadžmentu nije dovoljno fleksibilan kako bi zadovoljio potrebe. Od vitalnog je značaja da infrastruktura bude dizajnirana sa tačke gledišta korisnika. Kako bi se obezbedilo da se ICT uređaji adekvatno i pravilno koriste u okviru specijalnog obrazovanja, veoma je važno da se stalno ocenjuje nivo treninga i podrške  koji se obezbeđuje za nastavnike i studente.

Integracija ICT-a u planove i programe specijalnog obrazovanja

Studenti sa invaliditetom imaju široku lepezu sposobnosti i potreba  i zbog toga zahtevaju varijatete učenja i strategija ocenjivanja.  Zakonska regulativa koja se tiče posebnih potreba mora biti fokusirana na planiranje kurikuluma i praćenje napredka studenata.

Prvo i najvažnije je kurikulum koji poštuje rezličitosti u potrebama studenata, mora biti i adaptibilan, dizajniran da smanji barijere koje proističu iz okoline za studente sa smanjenim mogućnostima za uključenje u redovno obrazovanje. Evidentno je da takvi studenti moraju imati priliku da:

–          pristupe i budu u potpunosti uključeni u kreiranje kurikuluma

–          postignu dobre rezultate pri učenju i adekvatno ih demonstriraju

Aranžmani za obezbeđivanje jednake šanse za učenje nema značaja u smislu adaptacije i izmena metoda i sadržaja od strane nastavnika. Kako bi zahtevi  za studenta sa posebnim obrazovnim potrebama koji su metodički obrađeni  bili jasni, moraju se razviti adekvatne strategije, modeli i uslovi za učenje. Ovakvi modeli se ne mogu primeniti bez adekvatnih adaptacija u okviru komponenata kurikuluma:

–          Sadržaji

–          Metode rada

–          Načine i metode ocenjivanja napredka studenata

Trening specijalista iz oblasti ICT-a za učešće u procesu specijalnog obrazovanja

Moderna tehnološka dostignuća koja su našla primenu u specijalnom obazovanju sa ciljem poboljšanja rezultata učenja, traže specijaliste  sa iskustvom i kvalifikacijama, koji bi bili stalno uključeni kroz svoje ekspertsko znanje, kroz savetodavi rad i vođstvo u procesu obrazovanja baziranom na individualnom pristupu.Specijalni programi za trening i ponovni trening ICT specijalista uključenih u obrazovanje osoba sa posebnim obrazovnim potrebama su od ogromne važnosti za kolektiv u smislu informisanja i održavanja koraka sa dešavanjima u svetu.

Trenutno,  ICT  ohrabruju studente da kompenzuju vlastite funkcionalne limitacije i da krenu u napredak i ovladavanje akademskih veština (Peterson-Karlan, 2003). S tim u vezi, prema Bray-u, Brown-u i Green-u (2004) sve tehnologije koje podržavaju različitost učenika mogu biti podeljene u dve glavne kategorije: asistivne/adaprivne i tehnologije za podršku za učenje. Asistivne/adaptivne tehnologije omogućavaju fizičku  pristupačnost  za one objekte koji bi inače bili nepristupačni (lupe, programi za prepoznavanje glasa, modifikovani miševi i tastature), dok tehnologije za podršku učenju asistiraju učeniku kroz remedijaciju, kompenzaciju i ekstenziju.

Evidentno je, da tehnologije mogu biti moćan alat za obrazovanje studenata. Vrednost njihove upotrebe zavisi od toga, koliko ih efikasno nastavnici koriste u službi didaktičkih i metodičkih uputstava. Kvalitetno obrazovanje studenata sa invaliditetom koji se školuju u okviru sistema redovnog obrazovnog sistema nebi bilo moguće bez adekvatnog treninga za defektologe i nastavnike koji im omogućava da tehnologije na lak i efikasan način integrišu u njihovu svakodnevnu praksu. U cilju ostvarivanja treninga defektologa i nastavnika potrebno je obrazovanje iz oblasti upotrebe ICT-a u specijalnom obrazovanju.

PREĆENJE UPOTREBE ICT-a U SPECIJALNOM OBRAZOVANJU

Identifikacija kvalitativnih standarda specijanog obrazovanja u digitalnom dobu

Iako postoji slaganje da se kvalitet obrazovanja mora povaćeti, mnogo manje slaganja postoji kada je reč o samom definisanju „kvaliteta obrazovanja“. Postoji mnoštvo definicija kvaliteta obrazovanja, što je indikatora da postoji i mnoštvo različitih pristupa ovoj tematici. Termini kao što su: efikasnost, efektovnost i kvalitet često se simultano koriste.  Globalni izveštaj m monitoringu obrazovana za sve iz 2005. naglašava tri principa koja se tiču pristupa kvalitetu obrazovanja (UNESCO, 2005):

–          potreba za većim značajem

–          potreba za jednokom pristupačnošću i realiziciji

–          pravilno gledanje na prava individue

Izveštaj UNICEF-ovog istraživanja iz 2000. govori da glavne dimenzijame kvaliteta u kontekstu obrazovanja pokriva pet komponenti: učenici, uslovi, sadržaji, procesi i rezultati (UNICEF, 2000).

Uslovi za kvalitet specijalnog obrazovanja kroz prizmu upotrebe ICT-a

Prema UNESCO IITE visok kvalitet obrazovanja proističe iz stvaranja neophodnih i suficitarnih uslova za rad.

Neophodni uslovi uključuju edukativne komponente, kao i opremljene učionice i sale za predavanja, profesionalnu administraciju i menadžment obrazovnih ustanova, visoko kvalifikovani obrazovni kadar, jednostavan pristup kvalitetnim udžbenicima i profesionalnoj literaturi, kao i postojanje modernih nastavnih sredstava i informacija za nastavnike i studente.

Suficitarni uslovi su vezani za sposobnost čoveka da transformiše znanje i veštine stečene tokom obrazovanja u lični sistem etičkih, kulturnih i provesionalnih vrednosti, kao i sposobnost primene tog sistema u različitim poljima intelektualne i praktične aktivnosti.

Sa ciljem stvaranja pristupačnosti visoko-kvalitetnom obrazovanju za studente sa invaliditetom, kreatori politike i donosioci odluka moraju se fokusirati na stvaranje sledećih uslova:

–          stvaranje prikladne ICT infrastrukture koja zadovoljava principe upotrebljivosti, pristupačnosti, fleksibilnosti, ekonomske prihvatljivosti, dobrog odnosa cene i efikasnosti;

–          modifikovanje komponenata kurikuluma (metode, sadržaje, načini ocenjivanja…) uzimajući pri tom u obzir edukativne potrebe studenata;

–          trening i ponovni trening ICT specijalista u specijalnom obrazovanju sa ciljem zadovoljavanja kvaliteta, profesionalizma nastavnika u smislu osvajanjaa sposobnosti korišćenja tehnologije u nastavnom procesu.

Analiza i interpetacija evaluacije razultata sa ciljem poboljšanja ICT politike u sistemu specijalnog obrazovanja

Postizanje jednake pristupačnosti servisima specijalnog obrazovanja baziranog na ICT-u u skladu sa standardima i zahtevima informatičkog društva moži biti izazov ako se sprovodi  bez postojanja zakonskih okvira, bez vladinih donacija i bez nacionalnih standarda. Jasna i nedvosmislena informacija o prednostima i manama ICT korišćenja u specijalnom obrazovanju trebala bi da unapredi tehnološki razvoj i formira implementaciju zakonske regulative koja se tiče obrazovanja na terenu. Informacija koja je precizno određenog tipa, formata i fokusa na različite aspekte ICT korišćenja u specijalnom obrazovanju često nije dostupna na nacionalnom i mešunarodnom nivou (ne postoji ili nije izvršena disemenacija još uvek).

S tim u vezi, monitorng i evaluacija su postali ključni instrumenti stvaranja ICT politike u specijalnom obrazovanju. Ovakve aktivnosti su neophodne ne samo za koordinaciju i donošenje zakona već i za uticaj i podršku ljudskim pravima osoba sa invaliditetom, uopšte.

Share

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *