“Stil učenja ” je koncept kojim se pokušavaju opisati načini kojima ljudi prikupljaju informacije o njihovom okruženju. Ljudi mogu učiti posmatranjem (vizuelno), slušanjem (auditorno) ,ili putem dodira kao i manipulacijom objekta (kinestetičko).
Na primer, gledanjem slikovnice ili čitanje udžbenika obuhvata učenje putem gledanja; slušanje predavanja uživo ili putem snimka zahteva učenje slušanjem; dodirivanjem dugmića na videorekorderu zahteva kinestetičko učenje.
U osnovi ljudi koriste prilikom učenja dva do tri stila. Interesantno je da ljudi mogu proceniti svoja interesovanja i životne stilove, kako bi odredili načine kojima će dolaziti do više informacija o svoj sredini. Ja lako mogu da razumem tekst, ali za razliku od toga veoma mi je teško da slušam taj tekst putem snimka, jer lako izgubim koncentraciju.
Nečiji stil učenja može uticati na to kako se jedna osoba snalazi u obrazovnom ambijentu, posebno u razdoblju od sedmog razreda i tokom čitavog fakultetskog obrazovanja.
Škole obično obuhvataju auditorni način učenja (slušanje predavanja) kao i vizuelni nacin učenja (čitanja teksta). Tako da u slučaju da je učenik slab u bilo jednom od ova dva osnovna načina sticanja saznanja u školskim ustanovama, veoma je verovatno da ce u velikome zavisiti od svoje volje. Koristeći ovu logiku, dolazimo da zaključka da ce učenik koji je slab u oba ova načina učenja imati izvesne teskoce prilikom školovanja. Štavise nečiji stil učenja svakako određuje izbor nečijeg zanimanja ili profesije. Recimo, osobe koje uče putem dodira ili kinestetički tj. upotrebom svojih ruku, obično biraju svoje zanimanje u profesijama kao što su mehaničari, hirurzi ili u umetnosti kao što je vajarstvo. Za razliku od njih oni koji imaju sklonosti ka vizuelnom načinu učenja traže zanimanja gde će biti obuhvaćen vizuelni način obrade informacija, kao što su zanimanja informatičara, umetnika , arhitekte kao i profesije gde se zahteva različita razvrstavanja proizvoda u industriji. U skladu sa ovim ljudi koji uče putem sluha ili auditorno traze svoje zanimanje koje obuhvata auditornu obradu podataka, i to u profesijama poput trgovaca, sudija, muzičara, telefonskih operatera kao uslužiteljskih zanimanja (npr. konobari).
Na osnovu mog iskustva, kao i mojih kolega, autistične osobe su najverovatnije oslonjene na samo jednu vrstu učenja. Posmatrajući jednu osobu možda možemo utvrditi koji stil učenja joj najvise odgovara i koji je primaran. Npr. ako autistično dete voli da gleda slikovnice, televiziju i trudi se da gleda ljude i objekte ona je moguće da mu odgovara vizuelni nacin učenja. Dok autistično dete koje prekomerno priča, ili uživa dok mu drugi ljudi pričaju onda je auditorni stil učenja primaran prilikom sakupljanja informacija iz sredine. i u trećem slučaju, ako autisticno dete uživa u konstantnom rasklapanju stvari , otvaranju i zatvaranju fioka, pritiskanjem dugmića na aparaturama, sve ovo može ukazivati na kinestetički način učenja.
Kad je jednom utvrđen odgovarajući stil učenja, oslonjeni na njemu odgovarajući način predavanja možemo uveliko povećati verovatnoću da će osoba i učiti. Ako edukator nije potpuno siguran koji način učenja najviše odgovara detetu ili uči grupu u kojoj su prisutni razliciti vidovi učenja najbolje bi bilo koristiti sva tri stila zajedno. Npr. ako želimo objasniti pojam želea , to ćemo učiniti tako sto ćemo pokazati pakovanje i činiju (vizualni tip); opisati njegova svojstva kao što su boja ,sastav i primena (auditorni tip) i na samom kraju dati učeniku da dotakne žele i da ga proba.
Jedan čest i očigledan problem kod autističnog deteta je sto stalno trci po učionici i pri tome ne sluša nastavnike. Ovakvo ponašanje može proisteći iz toga sto ovo dete nije tip osobe koja uči slušanjem te joj nastavnikove reci ne mogu privući pažnju. Ako je dete sklono kinestetičkom vidu učenja onda bi nastavnik trebao staviti svoje ruke na ramena deteta i odvesti ga na njegovu stolicu, ili nastavnik sam treba da ode do stolice i pomeri je ka studentu. U slučaju ako dete uči vizuelno, nastavnik treba pokazati detetu stolicu, ili mu pokazati sliku stolice i uputiti ga gestom da sedne.
Predavati u skladu sa stilom učenja koji je odgovarajući za učenika moze ostvariti uticaj iako autistično dete može ili ne propratiti ili obraditi prezentovane informacije. Ovaj pristup, zauzvrat može uticati na detetove školske sposobnosti kao i na njegovo ponašanje. Dakle, veoma je važno da edukatori rano procene koji vid učenja najvise odgovara detetu čim ono zakorači u školski sistem i da prilagode svoje predavačke sposobnosti u skladu sa voljom deteta za učenjem. Primenom ovakvog modaliteta nastave obezbeđujemo velike šanse za uspeh autističnog deteta prilikom školovanja.
AUTOR: Stephen M. Edelson, Ph.D.
Center for the Study of Autism, Salem, Oregon
