Genska terapija vraća sluh gluvim zamorcima

Po prvi put, naučnici su koristili gensku terapiju kako bi omogućili rast novih slušnih ćelija kod gluvih zamoraca u čijoj građi uha postoji izvesna bliskost sa građom u ljudi.

Mnogi tipovi trajnog gubitka sluha su nastali usled oštećenja senzornih ćelija za sluh u unutrašnjem uhu. Ako se ova vrsta terapije pokaže uspešna i kod narednih studija, možda će pomoći u problemu gubitka sluha kod ljudi, navode istraživači .

Yehoash Raphael kao jedan od vodećih naučnika zaslužnih za ovo otkrice , koristio je implantaciju gena nazvanih “Atoh1” i “Math1” u uho zamoraca, gde su ovi geni tokom embrionalnog razvoja zamoraca, imali funkciju u svojstvu davanja signala za razvoj slušnih ćelija.

zamorac

Geni su do untrašnjeg uha na mestu gde tačno treba da budu slušne ćelije dospeli implantacijom virusa koji ih, modifikovan, nosio u sebi i pobudio na rast nove slušne ćelije kojih do tada nije bilo na tom mestu.

Od momenta implantacije pa do trenutka kad su zamorci u mogućnosti da čuju, treba oko osam nedelja tj. ovaj perod od dva meseca, možemo smatrati kao neophodan kako bi ove genski tretirane ćelije imale mogućnost za funkcionalni oporavak sposobnosti sluha kod prethodno gluvih zamoraca.

Dr Raphael se nada da će u ne tako dalekoj budućnosti, naučnici usavršiti način koji ce omogućiti implantaciju ovog gena i kod ljudi .

Kako ovo otkriće otvara vrata ka novim mogućnostima tretiranja gluvoće, postoji jak razlog da verujemo kako će sličnost u pristupu tretiranja gluvoće kod ljudi dovesti do isto tako uspešnih rezultata kao i u gore navedenoj
naučnoj studiji.

Share

Stilovi učenja i autizam

“Stil učenja ” je koncept kojim se pokušavaju opisati načini kojima ljudi prikupljaju informacije o njihovom okruženju. Ljudi mogu učiti posmatranjem (vizuelno), slušanjem (auditorno) ,ili putem dodira kao i manipulacijom objekta (kinestetičko).

Na primer, gledanjem slikovnice ili čitanje udžbenika obuhvata učenje putem gledanja; slušanje predavanja uživo ili putem snimka zahteva učenje slušanjem; dodirivanjem dugmića na videorekorderu zahteva kinestetičko učenje.

U osnovi ljudi koriste prilikom učenja dva do tri stila. Interesantno je da ljudi mogu proceniti svoja interesovanja i životne stilove, kako bi odredili načine kojima će dolaziti do više informacija o svoj sredini. Ja lako mogu da razumem tekst, ali za razliku od toga veoma mi je teško da slušam taj tekst putem snimka, jer lako izgubim koncentraciju.

Nečiji stil učenja može uticati na to kako se jedna osoba snalazi u obrazovnom ambijentu, posebno u razdoblju od sedmog razreda i tokom čitavog fakultetskog obrazovanja.

polo

Škole obično obuhvataju auditorni način učenja (slušanje predavanja) kao i vizuelni nacin učenja (čitanja teksta). Tako da u slučaju da je učenik slab u bilo jednom od ova dva osnovna načina sticanja saznanja u školskim ustanovama, veoma je verovatno da ce u velikome zavisiti od svoje volje. Koristeći ovu logiku, dolazimo da zaključka da ce učenik koji je slab u oba ova načina učenja imati izvesne teskoce prilikom školovanja. Štavise nečiji stil učenja svakako određuje izbor nečijeg zanimanja ili profesije. Recimo, osobe koje uče putem dodira ili kinestetički tj. upotrebom svojih ruku, obično biraju svoje zanimanje u profesijama kao što su mehaničari, hirurzi ili u umetnosti kao što je vajarstvo. Za razliku od njih oni koji imaju sklonosti ka vizuelnom načinu učenja traže zanimanja gde će biti obuhvaćen vizuelni način obrade informacija, kao što su zanimanja informatičara, umetnika , arhitekte kao i profesije gde se zahteva različita razvrstavanja proizvoda u industriji. U skladu sa ovim ljudi koji uče putem sluha ili auditorno traze svoje zanimanje koje obuhvata auditornu obradu podataka, i to u profesijama poput trgovaca, sudija, muzičara, telefonskih operatera kao uslužiteljskih zanimanja (npr. konobari).

Na osnovu mog iskustva, kao i mojih kolega, autistične osobe su najverovatnije oslonjene na samo jednu vrstu učenja. Posmatrajući jednu osobu možda možemo utvrditi koji stil učenja joj najvise odgovara i koji je primaran. Npr. ako autistično dete voli da gleda slikovnice, televiziju i trudi se da gleda ljude i objekte ona je moguće da mu odgovara vizuelni nacin učenja. Dok autistično dete koje prekomerno priča, ili uživa dok mu drugi ljudi pričaju onda je auditorni stil učenja primaran prilikom sakupljanja informacija iz sredine. i u trećem slučaju, ako autisticno dete uživa u konstantnom rasklapanju stvari , otvaranju i zatvaranju fioka, pritiskanjem dugmića na aparaturama, sve ovo može ukazivati na kinestetički način učenja.

Kad je jednom utvrđen odgovarajući stil učenja, oslonjeni na njemu odgovarajući način predavanja možemo uveliko povećati verovatnoću da će osoba i učiti. Ako edukator nije potpuno siguran koji način učenja najviše odgovara detetu ili uči grupu u kojoj su prisutni razliciti vidovi učenja najbolje bi bilo koristiti sva tri stila zajedno. Npr. ako želimo objasniti pojam želea , to ćemo učiniti tako sto ćemo pokazati pakovanje i činiju (vizualni tip); opisati njegova svojstva kao što su boja ,sastav i primena (auditorni tip) i na samom kraju dati učeniku da dotakne žele i da ga proba.

Jedan čest i očigledan problem kod autističnog deteta je sto stalno trci po učionici i pri tome ne sluša nastavnike. Ovakvo ponašanje može proisteći iz toga sto ovo dete nije tip osobe koja uči slušanjem te joj nastavnikove reci ne mogu privući pažnju. Ako je dete sklono kinestetičkom vidu učenja onda bi nastavnik trebao staviti svoje ruke na ramena deteta i odvesti ga na njegovu stolicu, ili nastavnik sam treba da ode do stolice i pomeri je ka studentu. U slučaju ako dete uči vizuelno, nastavnik treba pokazati detetu stolicu, ili mu pokazati sliku stolice i uputiti ga gestom da sedne.

Predavati u skladu sa stilom učenja koji je odgovarajući za učenika moze ostvariti uticaj iako autistično dete može ili ne propratiti ili obraditi prezentovane informacije. Ovaj pristup, zauzvrat može uticati na detetove školske sposobnosti kao i na njegovo ponašanje. Dakle, veoma je važno da edukatori rano procene koji vid učenja najvise odgovara detetu čim ono zakorači u školski sistem i da prilagode svoje predavačke sposobnosti u skladu sa voljom deteta za učenjem. Primenom ovakvog modaliteta nastave obezbeđujemo velike šanse za uspeh autističnog deteta prilikom školovanja.

AUTOR: Stephen M. Edelson, Ph.D.
Center for the Study of Autism, Salem, Oregon

Share

Karate trening za decu sa posebnim potrebama

Karate čiji trening može unaprediti živote ljudi koji se njime bave treba biti dostupan svim mladim ljudima, pa i onima sa posebnim potrebama kaže Ryan Mitchell. Kombinujući znanja koja je stekao kao diplomirani okupacioni terapeut i znanja koja su proizašla iz njegove ljubavi prema plemenitoj vestini karate, Mitchell je pronašao način da unapredi zivote mladih u Newtonu i Rockdaleu na način koji do sada nije viđen u školama karatea.

“Moj cilj je da svako ko želi da uči karate dobije priliku. Podučavam decu stariju od četiri godine.”

U školi koja nosi ime “World Class American Karate in Conyers” , Mitchell trenutno podučava dvanaest učenika sa posebnim potrebama koji su prema individualnim sposobnostima raspoređeni u četiri grupe. Od januara sledeće godine njegovoj školi će se pridružiti jos veći broj učenika.

Rzan Mitchell sa učenikom

James Troutman (cerebelarna paraliza)
sa svojim trenerom Ryan Mitchell-om.

Mitchell i njegovi učenici se u školi sastaju svake subote. Inače, škola je otvorena i za decu i za odrasle tokom cele nedelje.

“Moji učenici moraju mnogo da rade da bi postigli rezultate kao sto su: održavanje ravnoteže, koordinacija pokreta, samokontrola, pamćenje, snaga i izdrzljivost. “, kaže Mitchell. ” Takođe radimo na poboljšanju socijalne svere ličnosti, samopoštovanju i poštovanju drugih ljudi. Ove sposobnosti su veoma važne za decu sa kojom radim jer im daju alat za postignuće bilo kog cilja koji postave pred sobom, bilo da je on socijalne, akademske ili fizičke prirode. ”

World Class American Karate” podržava Mitchella u njegovim naporima da uspesno vodi ovaj program.
Ovaj program omogućava istovremeni rad sa decom sa posebnim potrebama i decom opšte populacije.

“Ova stavka je značajna jer mojim učenicima daje ulogu modela.” , kaze Mitchell.
Mitchell sarađuje i sa bihevioristima koji mu pomažu u radu na pojedinim časovima koji se održavaju subotom.
On sada voli da radi sa decom iako, kaze da mu to nije bio plan za vreme studiranja okupacione terapije. Želeo je da nastavi studeije i da se bavi gerijatrijom.

Bilo kako bilo, mnogobrojni pozivi koje je uputio klinikama, dok je čekao odgovor za dalje studiranje, doveli su ovog dvadesetosmogodišnjaka na Covington, pedijatrijsku kliniku.

“Posle intervjua za posao na klinici, osećao sam se dobro i pomislio kako nebi bilo loše da nekoliko meseci provedem sa pedijatrima.” , kaze Mitchell. ” Zaposlio sam se i rad sa decom je iz dana u dan prerastao u zadovoljstvo.”

“U jednom neobaveznom razgovoru na klinici saznao sam da bi klinika volela da ima školu karatea koju bi deca mogla da pohađaju. Posle kratkog razmišljanja odlučio sam da svoj najveći hobi udružim sa svojim znanjem i vežem za najomiljeniju populaciju sa kojom radim, populaciju dece sa posebnim potrebana.”

Michall kaže da njegova ljubav prema karateu postoji od najmlađih dana. U početku je to bio samo način moguće odbrane od svojih vršnjaka, ali se na kraju ispostavilo da karate za Mitchell-a znači mnogo više.

“Karate mi je darovao samopouzdanje, samokontrolu i samopoštovanje. Postigao sam savršenu koordinaciju pokreta vođen fizičkim aktivnostima i veštinama koje sam stekao trenirajući ovu borilačku veštinu. Kroz karate sam naučio da su moja fizička ograničenja, često samo mentalna ograničenja. Ovo znanje prenosim na svoje učenike.” kaze Mitchell.

“Deca su uzbuđena i puna entuzijazma na časovima karatea. Nadam se da će se moji učenici kroz karate i dobro zabaviti i da će se osećati kao bilo koje drugo dete koje uči vestine karatea.”

Share

Gen ljubavi

“Naša studija pruža dokaze, na relativno jednostavnom životinjskom modelu, da promene u aktivnosti jednog gena mogu temeljno izmeniti socijalno ponašanje životinja unutar jedne vrste”, izjavio je za časopis Nature voditelj studije Dr Larry Young sa Medicinskog fakulteta “Emory” u Atlanti.

Da li je pronadjen gen ljubavi?

Naučnici iz “Emory centra”, uradili su istraživanje u kome su su na zanimljivom uzorku pokazali kako samo jedan gen moze uticati na celokupno ponašanje jedinke, što je bacilo novu svetlost na sve poremećaje koji se vezuju za probleme socijalnog ponašanja. Istraživanju su podvrgnute voluharice različitih podvrsta.

Biolozi su tokom izučavanja njihovog načina života utvrdili da postoji jedna ekstremna razlika u ponašanju planinske i poljske voluharice. Ove dve podvrste su 99% slučajeva genetički identične, ali ovaj jedan posto razlike rezultira i značajnom razlikom u socijalnom ponašanju ovih životinja.

Misevi
Misevi

Tokom izučavanja , poljski miševi su se pokazali kao pravi model odanosti i socijabilnosti, jer mužijak ostaje u dugogodišnjoj vezi sa ženkom i nakon parenja i vrlo agresivno deluje na prisustvo novog mužijaka u blizini svoje ženke.Za razliku od njih planinski miševi se ponašaju promiskuitetno i pokazuju vidljivu samostalnost ,a ženke ostaju veoma kratko sa svojim mladuncima.

Dr Insel i Dr Young su u nastavku istraživanja utvrdili koji je to biološki mehanizam odgovoran za ovakvu ekstremnu razliku u ponašanju ove dve podvrste. ”Krivica” je pala na vrstu peptide tj. hormona sa širokim dijapazonom bioloških funkcija. Kod ženki je to oksitocin (OT), a kod mužijaka je to vazopresin(AVP). Ova dva naučnika su pokazala da se ne radi o količini hormona već o receptorima i načinu na koji se oni distribuiraju u mozgu, što se neposredno odnosi na tu razliku u 1 % genetičkog materijala ovih voluharica, koja utiče na na izbor bilo monogamnog ili promiskuitetnog ponašanja. Pošlo se od toga da tokom čina parenja mužijaka i ženke poljskog miša dolazi do ispuštanja vazopresina koji dalje stimuliše ventralni pallidum, deo prosencephalona (prednji mozak),a konačna reakcija je iskustvo zadovoljstva i prijatnosti. Mužijak na taj način dobija nagradu i sklon je udruživanju sa ženkom u odnos.

prednji mozak
Prednji mozak(prosencephalon)

Gen koji nosi ova podvrsta čini da je mozak ovih miševa mnogo receptivniji za hormone vazopresin i monogaman način ponašanja. Ovo je potvrdjeno eksperimentom u kome su naučnici iskoristili virus kao nosioca genetičkog materijala, kako bi ubacili “gen ljubavi” pravo u pallidum mozga miša sa promiskuitetnim ponašanjem..

Miševi su stavljeni u kavez sa ženkama gde su proveli 17 sati. Potom su opet stavljeni zajedno sa poznatim i nepoznatim ženkama. Genski tretirani miševi su pokazali sklonost ka onim koje poznaju, za razliku od onih miševa koji nisu bili genetički izmenjeni i koji nisu pokazivali nikakvo interesovanje za ženke sa kojima su proveli izvesno vreme.

Da li se sve ovo može primeniti i na ljude ?

Dr Young ide dalje u svojim razmišljanjima, pretpostavljajući da neprisustvo vazopresinskih receptora može nositi ključnu ulogu nastanku stanja kao što su autizam, šizofrenija i mnogih drugih bolesti koje su utemeljene na potpunom odsustvu ljudske univerzalne osobine poput potrebe za druželjubivošću i za komunikacijom.

Da li je ovo kraj ili početak svih pitanja vezanih za ljudsko ponašanje kroz socijalnu interakciju? Ostaje vremenu i naučnicima da odluče.

Share

Projekat “The Cyberlink”

Projekat “The Cyberlink” predstavlja potpuno novi vid komunikacije čoveka i mašine. Naime, reč je o programu koji detektuje pokrete mišica lica, pokrete očnih jabučica, alfa I beta moždane talase preko elektroda implementiranih u specijalnu traku koja se korisniku postavlja uz celo. Signal iz trake biva pojačan, digitalizovan, i prenosen do kompjutera gde se prevodi u 12 opsega frekvecije koji se nazivaju “Brainfingers”.

Pojava prvih električnih pomagala za osobe sa hendikepom vezuje se za izume kao što su pojačivač zvuka za osobe sa poremećajima sluha iz 1900. godine ili pak za pojavu električnog skutera (invalidskih kolica) 1924. godine. Od tada pa do danas progresija informatike je doprinela razvoju savremenih pomagala za osobe sa hendikepom. Jedan od korisnika invalidskih kolica kaže: “Ne postoje najbolja invalidska kolica na svetu, već samo najbolje prilagođena korisniku”.

Czberlink
Cyberlink

Steven Hawking jedan od najvećih svetskih umova iz oblasti teorijske fizike I astrofizike večiti je duznik informatici. Od svoje dvadeset prve godine, kada je saznao da će ga bolest motornih neurona smestiti u invalidska kolica Stivenov najveći saveznik postaje njegov računar. Mnoge firme koje se bave proizvodnjim softvera za osobe sa hendikepom prosto se utrkuju koja će da napuni hard disk profesora Hokinga. Jedna od najpoznatijih kompanija koja je u ovome uspela je “Brain Actuated Technologies”. Ovu kompaniju proslavila je savremena integracija hardvera I softvera.

Projekat “The Cyberlink” predstavlja potpuno novi vid komunikacije čoveka i mašine. Naime, reč je o programu koji detektuje pokrete mišica lica, pokrete očnih jabučica, alfa I beta moždane talase preko elektroda implementiranih u specijalnu traku koja se korisniku postavlja uz celo. Signal iz trake biva pojačan, digitalizovan, i prenosen do kompjutera gde se prevodi u 12 opsega frekvecije koji se nazivaju “Brainfingers”.

Cyberlink sačinjavaju dva programa: Cyberlink Explorer I CAT Launch Program. Cyberlink Explorer služi za otkrivanje mogucnosti koje Cyberlink pruza I ovladavanje kontrolisanja signala koji dolaze iz trake. Postoje dve vrste rada u programu I to uz koriscenje mišića ili bez uz pomoc moždanih talasa. Bez obzira o kojoj vrsti rada govorimo korisnik moze sam definisati prag osetljivosti programa za klik za datu frekfenciju iz trake. Savladavanje Cyberlink Explorera daje osobama koje su paralizovane mogućnost da koriste miša, startuju programe I aktivno ih koriste. U okviru Explorera postoje I igre koje pre svega predstavljaju vežbu za ozbiljnije zahteve koji se postavljaju pred paralizovanog korisnika. Među igrama su Pong, Tetris, Billiard, Maze I mnoge druge.

CAT Launch Program sluzi za praktičan rad korisnika I korišćenje većine Windows I Office aplikacija.

Share