Isečci iz članka objavljenog u časopisu “Socijalna misao” – 4/2009
Autori: Veselin Medenica, Srećko Potić, Milan Božičković
Individua postoji isključivo kao deo globalnog društva. U okviru tog društva razlikuju se određene društvene grupe. Čovek može biti pripadnik jednog naroda, verske zajednice, radnog kolektiva, vršnjačke grupe, porodice i slično. Čovek stiče određena znanja i ta znanja imaju upravo karakter društvene grupe kojoj pripada. Formiranje stava o određenom objektu ne dešava se izolovano i vakumirano od ostatka sveta, već društvo i kultura u kojoj živimo ima ogromnu ulogu na naš doživljaj sveta, objekata ili događaja.
Prirodna potreba čoveka je generalizacija određenih pojmova i dešavanja. Trudimo se da kompleksne odnose u svetu koji nas okružuje uprošćavamo i ukalupljujemo u određene sisteme po određenoj hijararhiji. Skupu pojava sa zajedničkim karakteristikama pokušavamo da nadjemo mesto u svetu afektivnog, bihevioralnog i kognitivnog funkcionisanja. Ova potreba iako je veoma korisna za kognitivnu organizaciju sveta u kome živimo ujedno je osnova za kreiranje stereotipa kroz preterano uprošćavanje i ukalupljivanje projmova i događaja sa zajedničkim karakteristikama. Afektivni iskorak prema određenom stereotipu može uzrokovati formiranje predrasude.
Pripadnici jednog društva svoja znanja, kulturu, religijska svatanja, karakteristike jezika, moralna shvatanja itd. izražavaju putem određenih medija. U tom smislu medije možemo shvatiti dvojako i to kao medijume tj. simplifikovano kao način prenosa podataka (u obiku teksta, slika, audio, vizuelno) ili kao mas-medije ili posredništvo u prenosu informacija na globalnom planu, ali sa posebnim viđenjem slike stvarnosti (novine, radio, televizija, internet). Poseban značaj u ovom radu pridaje se televiziji, novinama i literaturi koja svoj uticaj na društvo vrši u globalnim razmerama. Mas mediji i literatura imaju ogroman uticaj na formiranje i menjanje stavova ljudi bez obzira na lokaciju, starosnu dob, religiju i nacionalnu pripadnost.
Vrste stavova prema osobama sa ometenošću
Volfensberger, Nirje, Olšanski, Perske i Ros (1975.) su u svom radu opisali tipične vrste stavova prema osobama sa ometenošću. Oni su razmatrali načine na koje osobe koje pripadaju tzv. opštoj populaciji vide i doživljavaju osobe sa ometenošću, kao i implikacije ovakvih viđenja u okviru sistema institucionalnog funkcionisanja ili na ličnom planu.
Volfensbergerova enumeracija:
a. Osoba kao objekat sažaljenja (bolesna, pacijent)
b. Osoba sa ometenošću kao niži oblik života
c. Osoba sa ometenošću kao zlo, pošast, monstrum, čudovište
d. Osoba sa ometenošću kao uzrok straha
e. Osoba sa ometenošću kao nevino biće
f. Osoba sa ometenošću kao objekat ismevanja i zabave
g. Osobe sa ometenošću kao teret
Wolfensberger navodi da su osobea intelektualnom ometenošću često posmatrane kao objekat sažaljenja i za to navodi nekoliko razloga:
– Smatralo se da osobe sa nekom vrstom ometenosti pate zbog svog stanja
– Osobe sa ometenošću nisu svesne svoje devijantnosti
– Osobe sa mentalnom retardacijom su viđene kao večita deca koja nikada ne odrastaju
– Osoba nije smatrana krivcem za svoje stanje, te se smatralo da nije ni odgovorna za svoje ponašanje
Dobar primer je istinita priča o Marilou Breslin izvršnoj direktorki „Berkeley-based Disability Rights Education and Defense Fund“.
Dok je čekala svoj let na aerodromu sedela je u kolicima na električni pogon, u poslovnoj garderobi i pila kafu. Žena koja je u blizini prolazila, takođe poslovno obučena prišla joj je i ubacila novčić od 25 centi u plastičnu šolju. Kao što to obično biva po zakonima fizike pod naletom novčića kafa se prosula po garderobi Braslinove, dok se osramoćena žena brzo izgubila sa mesta događaja.
Volfensberger (1972.) govori da se posebno osobe sa mentalnom retardacijom tretiraju kao ne-ljudske, nalik životinjama ili čak biljkama. On podseća na izjavu rukovodioca institucije koji je u svom javnom obraćanju govorio o nekima od korisnika institucije kao o “takozvanim ljudima koji su na nivou funkcionisanja životinje“ (str. 16–17).
Sličan opis se pojavljuje u romanu „O miševima i ljudima“ nobelovca Steinbek-a (1937.) koji opisuje Lenija, dečaka sa mentalnom retardacijom kako teško hoda i pritom vuče noge na isti način kao što medved vuče svoje šape“(str. 10).
Steinbek takođe opisuje Lenija kako pije vodu iz potoka ogromnim gutljajima, frfljajući poput konja. (str. 10).
Prema Volfensbergeru (1975.), nepoznati objekti ili događaji koji su vanzemaljskog porekla imaju tendenciju da probude negativna osećanja kod ljudi i zveri. Čovek kroz istoriju percipira različitosti drugih ljudi kao što su boja koža, jezik, stil oblačenja. Različitosti koje izlaze iz okvira šablona čovek vidi kao devijantnost ili zlo. Stoga, ne iznenađuje činjenica da se osobe sa ometenošću posmatraju kao pošast. (str. 13).
Longmor (1987.): „Deformitet tela simbolizuje deformitet duše. Fizički hendikepirani su postali amblem zla.“ (str. 66).
Bogdan (1988.) ilustruje na koji način se stereotipi internalizuju. On opisuje kako je sa svojim sinom i njegovim drugom gledao film „Ostrvo sa blagom“. Na početku filma Džeremi, drug njegovog sina postavlja pitanje „Ko je negativac ? “, na šta njegov sin odgovara „Ako su ružni, onda su loši.“ (str. 7).
Bogdan pojašnjava: U fimovima osnovna karateristika negativca, osim što je loš čovek jeste i izgled koji je obično zastrašujuć, ružan, deformisan. Oni obično imaju neku vrstu invaliditeta (nedostatak ekstremiteta ili oka).
Zle su i veštice bez zuba sa grbom na leđima (Ivica i Marica). Odnos između psihe i zla najbolje se opisuje kroz lik Kapetana Kuke koji je svoje ime dobio po protezi koju koristi.
Nažalost, činjenica da su stereotipi duboko ukorenjeni u svetski priznatoj literaturi, govori o ogromnom uticaju takvog stereotipa na široku populaciju i teškoćima sa kojima se osobe sa ometenošću susreću da savladaju kompleksne predrasude. (Margolis i Šapiro, 1987.).
Neka od najpoznatih dela u klasičnoj literaturi nude opise udređenih osoba na sledeći način „uvrnuti um u uvrnutom telu“ (Margolis i Šapiro, 1987.).
Stereotip osoba sa ometenošću kao izvor straha je usko vezan sa stereotipom zla kao u slučaju „monstruma“ ili „izvora zastrašivanja“
Volfensberger (1975.) opisuje doživljaj osoba sa ometenošću kao “stravičnog entiteta ili pojave“(str. 20).
Ovaj stereotip se često koristi u objašnjavanju rođenja ometenog deteta kao kazne za grehove roditelja od Boga.
Longmor (1987.) opisuje karakter doživljenog „monstruma“ kao predatora, inpulsivnog i opasnog po sopstveno postojanje. Njegov karakter je nasilnički bez samokontrole. On živi u moralnom vakumu u kome život ne znači ništa. (str. 68).
Koen (1996.) zapaža da je stvoreni monstrum metaforično raskršće otelotvoreno u jedinstvonom kulturološkom pokretu određenog vremena, osećanjima i mestu. Telo monstruma nedvosmisleno uključuje anksioznost, želju i fantaziju pružajući mu život potpune nezavisnosti. Telo monstruma predstavlja kulturu za sebe. (str. 4).
Ovaj stereotip se pojavljuje u klasičnim horor pričama kao što su Fantom iz opere, dr. Džekil i mr. Hajd i Zvonar bogorodičine crkve.
Viktor Igo opisuje Kvazimoda na takav način da čitaocu ne ostavlja ni malo mesta za maštanje o njegovom izgledu i karakteru.
Bog poznaje intenzitet odvratnosti koji je mogao nekome podariti i nećemo ni pokušati da čitaocu damo ideju o nosu u obliku tetraedra, ustima u obliku konjske potkovice, o očima stopljenim sa obrvama, nesrazmernim zubima, zadebljalim usnama preko kojih se protže poneki zub kao slonovska kljova. Na sve to dolazi izraz zgranutosti i neizmerne tuge (str. 15).
U mnogim različitim kulturama, osobe sa ometenošću, posebno one sa mentalnom retardacijom, posmatraju se kao „Božja deca“. Često se posmatraju kao nesposobne da voljno počine neko zlo, te ih vide kao „žive svece“. Verovalo se da su poslati od Boga iz nekog specijalnog razloga. Takvo uverenje je vladalo u mnogim kulturama a posebno je bilo rasprostranjeno među Američkim Indijancima i u srednjevekovnoj Evropi (Volfensberger, 1975. str. 14–15)
Najveći efekat stereotipa o „potpunim nevinašcima“ je juvelinizacija odraslih osoba sa ometenošću. Odraslog čoveka koji nosi ime Marko i pritom ima mentalnu retardaciju najčešće zovu Makica ili Makilence. Sa takvom juvenilizacijom se sreću i osobe niskog rasta.
Van Eten (1988.), advokat koji ima patuljast rast, naveo je sledeći incident koji mu se dogodio u avionu: „Stjuardesa je počela da mi namešta jastuke kako bi se osećao udobnije. Bio sam impresioniran sa ličnom uslugom sve dok nisam uvideo da taj specijalni tretman ne dobijaju ostali putnici. Čaša mleka koja mi je ponuđena je prevazišla odnos stjuardese prema putniku. Tretirala me je kao dete. Njen stav prema meni bio je paternalizovan čak iako je znala da putujem sa kartom za odrasle osobe.“ (str. 127)
Beiser (1989.) koji je bolovao od dečije paralize i imao slično iskustvo: „Sestre i načelnici često razgovaraju sa mnom kao da sam beba. Ako se dogodi da se zaprljam i to ne svojom krivicom, imaju običaj da kažu, “Nevaljali, nevaljali. ” ili “ Bio si loš dečak. ” (str. 22).“
Kroz čitavu istoriju osobe sa ometenošću su doživljavane kao zabavne, nesposobne i čudne. Korišćene su kao dvorske lude, u izložbama nakaza, kao objekti ismevanja u modernim komedijama. Fidler (1978.) je tragajući za istorijskim korenima ovih stereotipa došao čak do podatka da ih je Aristotel, posmatrao kao šale prirode. (str. 231).
Tradicija držanja osoba sa invaliditetom kao kućnih ljubimaca održala se do modernog doba. Za vreme ruskog cara Petra Velikog, posedovanje patuljka kao kućnog ljubimca među ruskom aristokratijom, predstavljalo je prestižni statusni simbol. Sam Petar je bio veliki “kolekcionar” takvih ljubimaca i ostalo je zabeleženo da je na svadbi njegovog omiljenog patuljka Valakova i mlade koja je bila vlasništvo princeze Preskovie Teodorovne, prisustvovalo čak 72 zvanice patuljastog rasta (Tompson, 1994.).
Veoma zanimljiv dokument koji svedoči o stavovima koji su vladali u to vreme predstavlja pismo iz 1708. poslato od strane ruskog princa Menjšikova svojoj ženi. U tom pismu princ predstavlja dva ženska patuljka koje joj je poslao na dar:
„Šaljem ti na poklon dve devojčice, od kojih je jedna veoma mala i može da ti služi kao papagaj. Ona je pričljivija nego što je to slučaj kod tako malih ljudi i može da te uveseljava kao da je pravi papagaj.“ (Masie, 1980. str. 617).
Doživljavanje osoba sa ometenošću kao tereta za društvo promoviše depresivni i nesrećni karakter invalidnosti.
Kada su deca posmatrana kao teret, to rezultira zavisnošću, nejednakošću i pravima na određene privilegije.
Bogdan and Knol (1988.) tvrde da su različiti tipovi stereotipa međusobno kontradiktorni. Uprkos kontradiktornosti oni se uzimaju za nešto što je uveliko poznato i opšteprihvaćeno i direktno se odražavaju na tretman osoba sa ometenošću. (str. 467).
Alport (1958.) je izveo zaključak da je loša ideja korišćenje cenzure u literaturi i medijima kako bi se zaštitile osobe sa ometenošću. “Kod takvih stereotipa bolje je ojačati sposobnost čoveka da ih razlikuje kako bi lakše izašao na kraj sa njihovim uticajem.” (str . 196). Takođe je verovao da je promenjivost stereotipa bitna. Oni jačaju i slabe pod uticajem predrasuda” (str. 198).
U medijima i literaturi osobe sa ometenošću često se pominju na način koji ne dolikuje ljudskom biću. Oni su zasićeni predrasudama, stereotipima i negativnim stavovima. Smatra se da je uzrok ovakvog načina viđenja osoba sa ometenošću duboko ukorenjeni strah od različitosti kod ljudi. Uzrok neosnovanog straha je neznanje. Stoga u budućnosti treba raditi na edukaciji ljudi, pružiti im adekvatne informacije o životima osobama sa ometenošću, omogućiti im ostvarivanje kontakta i upoznavanje ovih osoba i dati priliku da osobu sa ometenošću dožive kao celovitu ličnost. Promena stavova dolazi iznutra i nebi je trebalo sprovoditi sredstvima kao što je cenzura medija i literature.
